Ватромет и свијеће

Милијана Латиновић

За Србе у западнокрајишким општинама септембар је мјесец крвљу исписан јер су прије тачно четврт вијека пред најездом непријатељских оружаних снага морали да напусте своја огњишта.

Тих дана несрећне 1995. године снашло их је највеће зло које нису могли ни да замисле, а сјећање на прогон и колону која се Петровачком цестом упутила ка непознатом не блиједи, као што не блиједе ни успомене на мучки убијене дједове, очеве и браћу. 

Под своје скуте примиле су их Република Српска и Србија, али су тамо у Крајини заувијек остала њихова срца.

Чим су се стекли какви-такви услови, многи су се вратили и огњишта подигли из пепела, али и данас, након 25 година, у њиховим срцима тињају туга и немир.

Ране које не могу да зарасту изнова и изнова крваре сваког септембра, а бол је још већи јер они са којима граде суживот и покушавају да живе у миру дане њиховог највећег страдања славе као ослобођење.

И док лица чланова породица 357 Срба убијених у крвавој операцији “Сана 95” обасјава само пламен свијећа воштаница које ових дана пале за покој душа најмилијих, њихове комшије Бошњаци уз ватромет славе слободу.

Они који стоје иза организације таквог славља заборављају да и они имају датуме који их боле и који заслужују да буду поштовани и да нико тога дана не треба да им ставља со на рану.

Све док једни славе над сузама других, суживот у тим крајевима је само флоскула коју од избора до избора понављају они који су у трци за разноразне фотеље.

Напаћени народ живи како мора, носећи свој терет и састављајући крај с крајем. Обични мали људи, мали јер нису на функцијама и не примају мјесечно плате од неколико хиљада марака, рат никада нису жељели. Одувијек су били спремни да живе са комшијама друге вјере и нације, да буду једни уз друге и у болу и у радости, да заједно славе празнике и граде боље сутра за своје потомке.

Нико својевољно није ишао у ровове и губио главу, тако се, нажалост, морало. Али данас не мора и не смије.

Доста је било ратних застава и поклича, страха и туге. Гледајући стално у прошлост, славећи док они други тугују, никакву будућност немамо. Ако смо ми морали бити избјеглице, наша дјеца не смију.

Разумијевање, толеранција и поштовање других и другачијих једини су излаз, другог немамо. У супротном, и сваки наредни септембар будиће само још дубљи јаз међу људима који, хтјели не хтјели, морају да живе заједно.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана