УН или ЕУ

Дарко Момић

Одлука фамозног Савјета за спровођење мира у БиХ (ПИК) да за новог високог представника, умјесто најдуговјечнијег шефа ОХР-а Валентина Инцка, именује њемачког политичара Кристијана Шмита изазвала је различита реаговања, али и тумачења будуће улоге ОХР-а у једином протекторату у Европи - БиХ.

Актуелни шеф ОХР-а Валентин Инцко који је поднио оставку и на тој функцији ће бити до 1. августа остаће упамћен као најдуговјечнији високи представник и онај који је из БиХ отишао са милионским салдом на рачуну. У Републици Српској ће остати упамћен и по низу, најблаже речено, несмотрених, а често и веома поганих политичких изјава, а таквом ће отприлике и завршити свој мандат. Наиме, Инцко је поводом одлуке ПИК-а о именовању његовог насљедника, поручио да “нови високи представник не треба ни да долази у БиХ ако НЕЋЕ користити бонска овлаштења”.

Тешко је у једном коментару навести колико је такав став погрешан па је довољно рећи да је ствар потпуно супротна и да “нови високи представник не треба ни да долази у БиХ ако ЋЕ користити бонска овлаштења”. Другим ријечима, Шмит треба да се обавеже на то и тако ће можда да придобије бар дио легитимитета који му недостаје зато што одлука ПИК-а о његовом именовању није донесена консензусом, јер за њу није гласала Русија. Уколико се обавеже да неће посезати за бонским овлашћењима, Шмит би могао да добије и подршку Русије у Савјету безбједности УН, јер ако дође у БиХ без сагласности СБ УН, Шмитове одлуке неће имати шта да траже у “Службеном гласнику РС”.

Да будемо јасни, будући шеф ОХР-а моћи ће да дође у Бањалуку и увјери се у традиционално српско гостопримство. И ништа више од тога. Али ако децидно да до знања да су бонска овлашћења прошлост (што би практично значило да ће Уставни суд БиХ и странци са судијским тогама који у њему сједе остати једини проблем и једина институција која на силу мијења уставно-правни поредак и Дејтонски мировни споразум), онда нико у Српској не би имао ништа против тога да Шмитов мандат буде дуговјечнији од Инцковог.

Напротив. Можда дјелује парадоксално, али останак ОХР-а у БиХ, наравно са ограниченом улогом и мандатом, значи да се о судбини БиХ и даље одлучује у Савјету безбједности УН, а не у сједишту ЕУ у Бриселу. А пошто међународни званичници, са акцентом на западне, упорно дају до знања да домаћи политичари у БиХ нису способни да воде ову земљу, боље да о њој одлучују тамо гдје има ко да дигне руку, повиси глас и брани Српску. У ЕУ нема таквог. Нема везе што нема ни Велике Британије.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана