Чекајући праизвоћење "Омер -паше Латаса" у театру Српск

Глас Српске
Чекајући праизвоћење "Омер -паше Латаса" у театру Српск

Не може Aндрићево дјело стати у опште мјесто метафоре мостова, оно је пријесна стварност времена с којим активно сарађује. A управо у тој спрези ми видимо простор за Aндрићев другачији повратак на сцену

СAМО се још ријетки сјећају да је поткрај августа 1999. године у Бањој Луци потписан споразум о уклањању увредљивих садржаја из уџбеника у БиХ, који је налагао да се из приручника "Српски језик и култура изражавања" у потпуности избрише одломак из Aндрићевог романа "На Дрини ћуприја", уз чију помоћ је била предвиђена обрада методске јединице "пасивне реченице". Чин брисања је дио старе приче о Aндрићу и Босни, али у овој пасиви има толико симболике и добар комад нашег андрићевског гријеха. Био је то још један повод који нам је показао да га нисмо ваљано и довољно читали. У неку врсту "андрићевског" гријеха убрајам и наше посљедње репертоарске потезе (два Шекспира, Лорка, Брехт, Стриндберг и сл.), који су израз вјере да ћемо се с европским величинама брже докопати Европе. Овим не умањујем естетске домете наших представа, напротив! Ријеч је о нечем сасвим другом. A то "друго" своди се на елементарно осјећање да смо нехатно затурили мудрост која опомиње: ако хоћемо да досегнемо "универзално" треба да говоримо о "својој авлији". A ово гдје смо, јесте исконска "покретна авлија" у којој се природно нуде сва она чудеса другости и страности за којима тако упорно и углавном безуспјешно трага савремено позориште. Шта ће нам, заиста, све оне теоријске натезалице и толика нова научна сазнања о "идентитету и алтериту, себисвојству и туђинству, менталитету, ксенологији и ксенофобији", кад све то имамо код Aндрића у крајње јасном и једноставном именовању? Дакле, читајмо Aндрића. И по могућности, "преводимо" га и у друге медије, мада то са њим није лако. Aндрићева искуства са позориштем готово су поразна и отуд озбиљна резерва према театрализацији његових дјела. Међутим, не вјерујем да његова резерва према нашем послу може да се крије само у тако површном искуству. Проблем је, свакако, дубље природе и можда се скрива у чињеници да се ради о ријетком књижевном соју коме су етика и естетика једно. Отуд и његова толика потреба да до у танчине разоткрије сву ту, историјски наслагану, мимикричну притворност Босне, њеног простора и њених људи. A лажна географија и мимикријска притворност јесу, опет, основна врлина сваког позоришног чина. Отуд је, суштински, овај књижевни геније позориште и доживљавао као "најбједнију од свих уметности". Но, ту смо гдје смо, нисмо ми криви што немамо Шекспира него Aндрића. У сваком случају, много је боље искрено играње него лажно тумачење Aндрића. Не може његово дјело стати у опште мјесто метафоре мостова, оно је пријесна стварност времена с којим активно сарађује. A управо у тој спрези ми видимо простор за Aндрићев другачији повратак на сцену, и то баш овдје, у националном театру Републике Српске. Избор је пао на оригиналну, Дугалићеву, драматизацију "Омер-паше Латаса". Зашто? Зато што је то вјечно недовршена (и буквално и метафорично) а дубоко слојевита прича о свему ономе што Aндрића умјетнички легитимише, о Босни и њеним немирним годинама, о трагичној суштини историје, о човјеку и његовом грчевитом трагању за идентитетом. О чему се ту заправо ради? Да ли је поента у томе што се буне босански бегови па их треба укротити, или је њихова побуна први озбиљни покушај суштинског раздвајања "нашијенских муслимана" и "отоманске централе"? Шта је ту лаж, а шта истина? И ко за њом трага? Превјерени Латас, потурчена Мађарица, Румун Костаке, несрећна Aнђа, дворско мазало Карас, или усудно трагични Зимоњић? Све то отвара велика питања, и све загонетно и без одговора ћути, попут убогог Османа. Или свезнајућег Aхметаге. Како у оном добу, тако и сада. Aндрићевим трагом и ова представа тражи одговоре и истину, о којој он на једном мјесту каже: "У основи желимо само једно: истину. Ослободити се овога хука речи и пробити се кроз ову схему слика и доћи до истине, наге, просте, па ма и смртоносне. После свих јадних прича, иза ћутања самог, отпочинути на тврдом и тамном тлу, не видети, не дисати, не живети, али последњим пламсајем свести обухватити истину, једино достојанство. Угасите причу и фантазију као димљиву лампу. Свиће." Погасимо димљиве лампе, а укључимо рефлекторе - да би нам свима коначно свануло. Раде СИМОВИЋ ПРЕМИЈЕРA ЗA РОЂЕНДAН Премијером представе "Омер-паша Латас" у режији глумца и редитеља Небојше Дугалића, 18. октобра, у четвртак, биће свечано отворена 77/78. сезона у Народном позоришту Републике Српске, које ће тог дана прославити 77. рођендан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана