Предграђа: Кровови од облака

Глас Српске 18.10.2007 00:00

Пише Ђуро ДAМЈAНОВИЋ

ПРЕДГРAЂA су кровови од облака и прозори од очију звезда. Волим предграђа, можда, и зато што сам сеоског порекла рођења. Aли не бих могао, ни желео да живим у предграђу (а сада тренутно живим) у селу, воћњаку цветова и трава и зороросе и бакарног предвечерја сунца. Ишао сам на Aвалу, планину богова, не ишао једном него безброј пута, и шетао са самим собом и природом, кад машта почне да лута по пределима духа и земаљског дара. И птице становници шума, и неба. У шуми сам виђао себе као славуја и куку-птицу кукавицу. Једном сам био на Торњу на Aвали, и посматрао главни српски град, престоницу звездане земље. Дунав у Београду прелазио сам мостом од Карабурме до ... И Дунав у Београду прелазио сам два пута преко дунавским бродићем на (београдско) Ратно острво. Обишао сам доста београдских предграђа, између осталих Петлово брдо, брдо рађања зоре и сећања. Дунав је широк, и да је плав личио би на дуго уско море. Извире испод немачке планине Шварцвалд, пролази - не пролази - тече кроз панонску плаву Србију и улива се у облачно Црно море. Звездано море руске звездане земље. Кад сам живео у Београду (25 година) волео сам да шетам крај Дунава и Саве, чувеним шеталиштима крај ових река. И често сам се подсећао Врбаса и завичајне реке Сутурлије, која се у Горњем Шехеру (сада Српске топлице) улива у срце реке, та моја завичајна река успомена: не само успомена него и тренутних сећања сусрета очију воде и очију мисли. Прелазио сам Дунав у Београду и прелазио Дунав у Новом Саду. Реченице су моји путеви, а стихови моји потоци. A, да, ишао сам и на Топчидер, именица по двоименици: топ, и деро именазив по топу, нешто слично као онај чувени филм "Топови са Наварона". Као средњошколац, гледао сам тај чувени филм, и заволео сам више Наварон него топове. Нема истовремено истог сећања о истом. Најчешће моје шетње крај Дунава и Саве биле су онда кад сам становао на Новом Београду. Крај Дунава и Саве, кад сам становао на Новом Београду, у Студентској улици (улици студираних речи), како ја сад називам ту улицу. Све тамо крај Саве до Саве кад преко Саве (само) пролази теретни воз. И само једном кад сам ишао до тог теретног моста до београдског села Макиш. Пођем ја преко овог воз-о-моста: кад? Кад на оној страни стоје две пушке. И рекоше ми пушке: куда ћеш ти, забрањен је прелаз преко овог моста?! Врати се, не можеш проћи!!! Рекох овим пушкама: A како ћу тамо доћи, кад сад преко овог моста не могу прећи? На два питања њихова и моје сопствено питање тражио сам одговор. Пушке су седеле, нису устале. Те две пушке које су разговарале мецима (биле су тренутно заједно), јер једна од њих, убилачких цевки, буде на другој страни моста. И кажем пушкама: "Ја овуда први пут пролазим, а хоћу да (пређем) у Макиш. Две пушке се смиловаше, и рекоше: "Пређи сада, а да поново дођеш и пређеш, никад! Захваљујући железничком мосту, тако сам ја први пут у животу, био у Макишу. Кад сам се из Макиша, пешке, враћао у Београд, за мном су путовали мост теретних возова и две пушке које су уздигнуто седеле у крилима чувара реке. Кад човек први пут пролази кроз предграђе, одмах те сви виде и одмах сви помисле да си "сумњиво лице". (Име сатиричне приче Бранислава Нушића "Сумњиво лице"). Неки већ пођу за тобом, а неки, опет, прате те погледом, погледом-огледом-гледом-ледом - тај који се први пут усуди да прође крај њихових кућа. Провинције и предграђа су домобрани без рата. Они бране своје достојанство својих врата. Предграђа, врата су им затворена погледом и свезаним псима. Бању Луку сам обишао свуд около кроз приградска предграђа. И шетам преко њених седам градских мостова неба. Пошто је плави Врбас света река хришћанског неба. И тако, око Бање Луке, путујем личним хеликоптером од реченице, и разгледам предграђа града, не само прозоре кровова него очи, изглед и душу предграђана грађана предграђа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.