Уздуж и попријеко: Нељудска комедија

Глас Српске 25.10.2007 00:00

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

AЈДЕ ти лепо све признај, па ће ти Ђуро опростити што те је тукао - чувена је реченица још чувенијег "Балканског шпијуна" Илије Чворовића. A са готово идентичним приједлогом су се ових ових дана Српској обратили и они који су Мирославу Лајчаку додијелили улогу "уставобранитеља Ђуре". Јер, никаквим другим примјером се ни не може илустровати Лајчакова одлука да прво удари, па тек онда објашњава. Чак је и жртва скоро идентична, јер се и у овом случају ради о сумњивом "подстанару" којег треба стално држати под оком, уз веома добро материјално-техничко обезбјеђење. И којег треба на вријеме спријечити да клисне ван куће. Једина је разлика у томе што у овом нашем "римејку" и даље постоји само један Ђуро, али је зато безброј Чворовића, чија су уплитања, преплитања и саплитања од БиХ направила нови Гордијски чвор. A према легенди, овај чвор се може расплести само пресјецањем на најмање два дијела. Међутим, овако драстично рјешење никако не би одговарало неким "живим легендама ОХР-а" које су се са Сарајевом у међувремену и пупчаном врпцом повезале. A чијим би, макар и случајним пресјецањем, уједно нестао и извор обилне исхране, мезетлука и пратећег рахатлука... Зато су новајлију Лајчака наговорили да из предострожности удари први, без обзира гдје и на шта. Међутим, од његовог, лаички неодмјереног ударца, заљуљали су се и темељи ОХР здања, пријетећи да сруше све благајне и касе узајамне помоћи, архиве са сјајно дотегнутим ЦВ-има, те све оне угодне кулоаре и будоаре за тајна општења са представницима народа и пореским обвезницима. Зато је Лајчак брже-боље дотрчао да нам објасни како у себи није мислио оно што је наглас рекао. Да нас раздраган у "Драгани" раздражи и изјавом "људи, нисам ја то намјерно, него добронамјерно..." Да нам саопшти да не знамо читати онако како је написано, ма колико се поносили Караџићем Вуком који је то правило први "имплементирао". И да све живо искривљавамо, а само криву Дрину исправљамо. И да од свих тумачења нама припада само право на судске тумаче. A од свега што је он растумачио, мени је јасно само то да се злосрећни Миро не сјећа ни шта су му увалили да прочита. Зато се упутио назад, у потјеру за својим мишљењем, са обећањем да ће писце својих одлука замолити да објасне шта је он то, у ствари, хтио да каже, и да ће нам то послати као прав(н)о тумачење онога што нам је ономад прочитао... A један извор без два путића, којег никако не бих желио да одам, потврдио ми је да је стварни аутор свих Лајчакових сочиненија тајанствена личност са иницијалима Х.С., која се већ одавно не служи оним некадашњим СХ језиком, слиједом чега се могу очекивати и још горе и још накарадније ствари. Све скупа, да није жалосно, било би смијешно. Да није трагедија, било би коме(н)дија са пјевањем и пуцањем. У којој комедијашима пуца прслук шта ће са нама бити када они оду кући пјевајући... Јер су недодирљиви и законом заштићенији чак и од међеда. Зато ми на крају овог текста на памет паде како покојни Бранко Ћопић у само двије ствари није био у праву: што је написао комедију "Одумирање међеда" и што је вјеровао у одумирање државе. Јер, што нам више међеда пристиже, то нам је и ова комедија од државе све већа...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.