Со на ране

Ведрана Кулага Симић
Со на ране

Има оних који ће се усудити и рећи да су три деценије сасвим довољне да ране зацијеле, па чак и да ожиљци изблиједе, али далеко више их врло добро зна да неке ствари никада не могу ни из душе нити под тепих, поготово ако правда није задовољена.

То веома добро знају људи и у посавским срединама који на својој кожи носе тешке ожиљке које су направиле и дојучерашње комшије Хрвати те војници који су те 1992. прешли Саву и отворили масовни лов на Србе, у настојању да у њихове руке “падне” Посавина, од које ни дан-данас не одустају. У коју се и даље враћају и буде опасне духове прошлости.

Тако је Дервента “угостила” предсједника Хрватске Зорана Милановића, који је у том граду чак и одликовао злогласну 103. бригаду ХВО коју Срби памте по свему, осим по добром. Тај долазак, зачињен одликовањем, посебно у дане који редовно сваке године враћају слике страдања и покоља и то недалеко од мјеста на којем је Милановић “почастио” бивше хрватске припаднике, с разлогом је дигао све на ноге. Али можда прекасно.

Тек ријетки су, наиме, пред тај 25. март упозоравали шта се спрема. Знајући шта је била 103. бригада указивали су на реалну могућност да поново у том граду развију своје ратне заставе и наставе са провокацијама, јер им је дато, под слоганом добросусједских односа, и превише слободе у том дијелу Републике Српске.

Међутим на то се они који је требало нису много обазирали, јер да јесу не би се сигурно издешавало све шта се издешавало. Милановић би дошао у град на обалама Укрине, преко чијег моста су 1992. многи Срби пузећи прешли и тако спасли живу главу у налету хрватских екстремиста, али не би могао ни да помисли да дијели одликовања као што то, рецимо, ни у сну не могу Срби својим припадницима у Хрватској.

Овако се Милановић наругао српским жртвама у Дервенти, Броду и другдје широм Посавине па и шире, док су представници Срба били само посматрачи и то нијеми. Од накнадне памети тешко да се ико усрећио, али то не треба ни превише објашњавати, јер Срби то и те како добро знају.

Хрватски предсједник је, ето, дошао, одликовао и отишао. Мало се додуше и у Броду задржао и то, гле чуда, поново у близини Сијековца, гдје је почињен први масовни злочин над недужним српским цивилима, које су побили припадници хрватске војске, и прије него што је рат званично почео. Милановић ту није дијелио ордења, али ни извињења.

С друге стране оставио је иза себе срећне некадашње припаднике те 103, а Србе у новој рунди свађе о томе ко је одговоран због случаја “Милановић”. И зато нам је и тако како нам је.

Премало нас је да бисмо се стално свађали, али то никако да научимо. И зато ће нам други упорно и успјешно сипати со на ране у миру, баш као што су то, крвнички, пречесто и радили током посљедњег рата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана