Со на ране

Милијана Латиновић

Иако је од тужних ратних дешавања у овој земљи прошло више од четврт вијека, ране које су немили догађаји оставили још нису зарасле. А и како да зарасту када се из дана у дан сипа со на њих?

 

Посљедњи у низу догађаја који је узнемирио породице мучки убијених Срба у Сарајеву јесте откривање срамног спомен-обиљежја на Казанима. Споменик на којем су само поредана имена, без назнака да је ријеч о жртвама српске националности и без да је наведено ко је починилац злочина, још једна је у низу увреда за жртве и њихове породице.

На овај начин још једном су обесмишљене жртве стравичног злочина. И није ово једини догађај који свједочи о дубокој подијељености свих у БиХ, неједнаком третирању жртава и њихових породица. Из године у годину свједочимо двоструким аршинима у БиХ када је ријеч о обиљежавању страдања на све три стране. Свједоци смо да се само једнима суди, док се другима изричу ослобађајуће пресуде.

Годинама породице убијених у Добровољачкој на мјесто страдања најмилијих одлазе уз велике мјере обезбјеђења и прије него се врате кући са мјеста стравичног злочина, сарајевске комуналне службе цвијеће и свијеће које донесу баце у контејнер.

Зар је то примјер поштовања и суживота? Зар послије свих ових година и проливене крви на свим странама у БиХ није дошло вријеме бар да се омогући жртвама да почивају у миру, а њиховим породицама да без страха обиљежавају годишњице страдања?

Није Сарајево једина локална заједница у БиХ у којој је ситуација оваква, али је можда најбољи примјер имајући у виду да сарајевске власти с поносом увијек истичу да је то мултиетнички град у којем има мјеста за све и свакога. А спомен-обиљежје на Казанима управо показује супротно.

Со на српске ране сипа се годинама уназад широм БиХ, од Крајине у којој цијелог септембра Бошњаци славе “ослобођење” једне по једне општине до Херцеговине. Док они славе, Срби пале свијеће за убијену браћу, очеве и синове, за жртве злогласних акција у којима су убијана и дјеца.

Крајње је вријеме да једни другима погледамо у очи, да они који су убијали невину дјецу на све три стране изађу пред лице правде, да одговарају за сва злодјела која су учинили и да сви који су криви праведно буду осуђени.

Али сви без изузетака, а не да се двије и по деценије упире прстом само у један народ.

Све док не будемо једнако поштовали све жртве и омогућили и Србину и Бошњаку и Хрвату да на достојан начин обиљеже страдање својих најмилијих, а њихове убице не буду праведно осуђене, узалуд причамо о помирењу и суживоту.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана