Сјећања

Ведрана Кулага Симић

Дан побједе у Другом свјетском рату и коначни слом фашизма, као једне од најмрачнијих епоха у историји човјечанства, величанствено је обиљежен у Русији, додуше ове године нешто касније у односу на претходне.

И томе је кумовала пандемија вируса корона, али поруке су остале исте, јасне као и током ранијих годишњица, што је и најважније.

Слобода нема цијену, и то су ријечи које стално треба имати на уму. Рат је зло. Рат је нешто што никоме никада не би требало ни да падне на памет, али историја нам је показала да то, ипак, није тако.

Посљедњи, а надам се и заиста посљедњи пут тај пакао на овим просторима смо доживјели почетком деведесетих година прошлог вијека. И од тада се, ево навршава трећа деценија, а полако се стиче утисак да тек сада снажније чувамо културу сјећања на побједе и жртве које су дате за слободу. На оне који су отишли, одрадили најважнији задатак, добили највишу оцјену, али се никада нису вратили да извојевану слободу прославе са најмилијима, који су их и испратили када су кренули са кућних прагова.

Једна од таквих побједа је и пробој коридора живота у љето 1992. године. У то вријеме на хиљаде војника кренуло је према Србији да пробија коридор јер су умирали и тек рођени, безобразлуком неких, такозваних виших сила, вапећи за кисеоником.

“Хоћу коридор до Видовдана, макар био и козја стаза” и “Пут је слободан. Срећно”, јесу двије реченице које ће заувијек остати урезане у сјећање оних који су и сами били дио операција пробоја коридора кроз Посавину и оних који то и данас причају својим потомцима, чија је обавеза да то преносе даље.

Један од начина да се сачува сјећање је екранизација важних битака и људи, као што је то био коридор живота. И на томе се, на срећу, увелико ради. О тим најтежим и најважнијих тренуцима у новијој историји посвједочили су управо они који су били на првим линијама. Присјетили су се младости, храбрости, губитака, туге и на крају среће јер су успјели. Успјели су да спасу Посавину, направе коридор, повежу Српску и Србију и дају наду да ће бити боље. Да је слобода на помолу. Да неће одустати и да су спремни дати све, па и себе.

Пробој коридора неће бити заборављен јер се и дан-данас јежимо на ријечи које су обиљежиле ту војно-полицијску акцију спаса. И дан-данас, у дане око Видовдана, одзвањају реченице генерала и увијек када се приближава нова годишњица, завладају и срећа и језа на слике и лица оних који су нам дали слободу. И то ће трајати. И понављати се из године у годину.

Филм о пробоју коридора само је један од начина да заштитимо од заборава ту акцију, а можда би требало размишљати и да управо будући аутопут од Србије, преко Бијељине до Бањалуке, понесе назив “Коридор живота”.

Побједе заслужују сјећање.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана