Саучесници
Пољопривреду, прехрамбену индустрију, металску, хемијску, текстилну, фармацију.... све што смо имали у годинама послије рата уништили смо или довели на руб егзистенције, па сад друге мољакамо и вучемо за рукав да снабдију наше тржиште под условима који њима одговарају.
Воће, поврће, месо, житарице, одјећа, обућа, пиво, кафа, кондиторски производи, лијекови, намјештај, аутомобили, све је под маркицом увозно. Па чак и вода, чијих извора имамо на претек.
Према подацима Спољнотрговинске коморе БиХ, у прва четири мјесеца ове године само на увоз газиране и негазиране воде спискали смо више од 9,6 милиона марака, што је за око милион КМ више него у истом периоду лани.
С друге стране, у посматраном периоду извезли смо воду у вриједности тек око 1,8 милиона марака, што је апсурд над апсурдима.
Због чега и како увозимо толико природног напитка, а земља обилује изворима тог плавог блага које неки чак називају “нафта 21. вијека”?
Упућени кажу да потрошачи по инерцији примат дају свему што је увозно па се ни вода у том случају не разликује од друге робе. И можда навике потрошача јесу у одређеној мјери кривац што домаће стоји на полицама, а увозно “иде као алва”, али такво стање у великој мјери посљедица је и лошег управљања ресурсима.
Студије показују да је БиХ најбогатија земља водом у региону и пета у Европи, али упркос том огромном богатству којим БиХ располаже, мало се ради на експлоатацији тог потенцијала, осим кад су шуме у питању. Осим што нам недостају инвестиције, стиче се утисак да истовремено мањка и знања, извозних стратегија, па и жеље да се нешто уради. Што је опет само по себи апсурд ако се у обзир узме чињеница да смо као друштво деценијама уназад фокусирани на извоз памети и радних вјештина, и то управо онима од којих увозимо све друго. Мајстори смо у продаји знања другима, али сами ту исту памет не знамо искористити како бисмо остварили личну добит и благодат за своју државу и друштво.
Због таквог односа постали смо потпуно зависни од увоза и воље страних произвођача, а какве и колике проблеме нам то ствара, увјерили смо се у протеклом периоду кризе, односно од појаве вируса корона до сукоба у Украјини. Уназад три године имали смо несташицу разних сировина, као и готових производа, а понајвише енорман раст цијена, а посљедице трпе сви, од домаћих произвођача до потрошача. Кад немамо своје, онда смо приморани да трпимо и молимо друге, не питајући за цијену.
За стање у којем сада живимо сви смо одговорни, саучесници у пропадању домаће производње. Политичари јер нису стали у крај прекомјерном увозу кад је требало, произвођачи јер не дају примат квалитету, и на концу потрошачи који у широком луку заобилазе све што је “мејд ин домаће”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
