Опет дежурство на улазу у зграду. Дугу ноћ двојица комшија покушавају да прекрате одгонетањем зашто је БиХ задесила трагедија. Налазе да је њено проклетство одређено смјештањем на периферији три велике религије, три цивилизације које се овдје додирују и међусобно испреплићу. Никада довољно своји, самосвјесни и никада неутемељени, људи су најчешће несретно играли туђе игре и били жртве
Петак, 22. маја 1992.
Синоћ сам поново дежурао на улазу у стубиште са др Николом Барбалићем. Мало нас је на улазу и учестала су дежурства. Дуга ноћ тражи саговорника, а ретки су саговорници као Барбалић. Сазнао сам да му је мајка била Српкиња, да је рођен у Скопљу, да је необично брижан отац који непрекидно размишља како да двоје деце извуче из ове "вукојебине".
Сви, изгледа, мислимо само о једном: како заштитити децу, породицу, како негде отићи и у потпуну неизвесност, само далеко од пуцања. У дугој, мрачној ноћи прекраћивали смо време покушавајући да одгонетнемо зашто нас је све ово задесило на овом уклетом простору. Није било тешко да се сагласимо да је Босна, по броју људства и величини простора, посве безначајна, иако историјски незаобилазна. Њено проклетство и њена трагедија одређени су смештањем на обронцима, на периферији три велике религије, три цивилизације које се на овом простору додирују и испреплићу.
Становништво Босне и Херцеговине нити је имало нити има другог избора него да неком од јачих буде савезник и послушник, а тиме је аутоматски некоме постајало непријатељ; шта се год на овом простору изабере, настаје пакао међусобне мржње и искључивости, међусобног уништења. Мало је, или можда и није било до овог крвопролића, житеља рођених на овом простору који су Босну и Херцеговину доживљавали као своју домовину, више су је прихватали као шири завичај.
Срби су је, то ни сада не крију, увек више осећали као део Србије, а себе сматрали делом тог духовног простора. Хрвати никада нису ни престајали да духовно и организацијски функционишу као недељив део Хрватске, док Муслимани никада нису прежалили пропаст Отоманског царства. Играјући, најчешће неспретно, туђе игре, сви су постали заточеници тамног вилајета, а овај простор одавно су цивилизовани народи прогласили као "ун пазс барбаре ет уне гент брутелле" (варварска земља и дивљи народ).
Наша необавезна расправа и површне, паушалне оцене готово у потпуности су потврђене вечерашњим догађајем.
С првим мраком и целодневним миром враћали су се уобичајени токови породичног живота. Супруга др Барбалића, Мирела, поново је изабрана за заменика јавног правобраниоца Републике Босне и Херцеговине, сада међународно признате државе, а није, колико знамо, била члан Хрватске демократске заједнице ни Странке демократске акције које деле власт. Тим поводом позвана је моја породица, како се то каже, на кафу и колаче. Наша деца, којој не дозвољавамо због граната и снајпериста да напуштају кућу, стално се друже и по читав дан ударају по клавиру, гитари и синтисајзеру.
Док смо испијали кафу, севнуло је, заслепљујуће блеснуло. Снажна експлозија потресла је кућу из темеља. Прасак и падање малтера и поломљеног стакла од детонације појачаше страх. Нагрну прашина, дави нас, а гелери забодени у намештај и зидове.
"Дјеца, гдје су дјеца?", избезумљено питају мајке. A она, скупљена уза зид и једно уз друго, бледи и прашњави, највише слични изгубљеним млинарима.
Истрчавамо сви на улазно степениште којим се бесциљно тумара и неразумно галами, комшије у шоку и паници не умеју наћи улаз у подрум.
Сада већ знамо: граната је експлодирала у стану Шећеровића, двоје старих и болесних пензионера, на трећем спрату, у улазу до нашег, у стан први до мојег и од којег ме дели само један зид.
Мрак је, нико да се сети да упали батерију или лојаницу. У читаву кућу усели се страх и паника, и стењемо под њима.
Прво се прибрао Мустафа Шошић. Јаком батеријом осветљава степенице, пробија се између нас и силази до излазних врата, љут што су закључана и забарикадирана. "Смирите се, смирите се", застао је само да би нешто рекао.
"Докторице, пођите са мном, молим вас", позва моју супругу, а ја махинално полазим за њима. Глуво је све, само се чују наши кораци.
На улици мрак, бљесне Мустафина батерија, поломљени комади намештаја балконских врата и одеће разбацани свуда и налећемо на њих. Одједном одсечно наређење из мрака: враћај се, брзо назад!
Гаси батерију, мајку ти божју!
Супруга и ја натрашке се повлачимо према улазним вратима нашег стубишта, а Мустафа нас пожурује и као да се правда: ово је била грешка, нема више граната.
Улазимо у стан, једва жмирка дотрајала батерија, свуда поломљено стакло, малтер и прашина.
Опет блесак светла са улице, тргнемо се, експлозије нема. Светло се поново јавља кроз полупане прозоре и препознајемо: телевизија снима у разрушеном стану Шећеровића.
Касније је дошло светло, гледали смо телевизију. Понављале су се стравичне слике: граната је раскомадала тела двоје старих док су вечерали за столом у трпезарији, делови њихових тела били су разбацани дуж читавог стана, крв попрскала зидове и плафон. Видела се и њихова крвава кошуља.
Извештач нас је, са очигледним задовољством, обавестио да су све западне телевизијске мреже прихватиле крваву сторију, да свет већ вечерас посматра незапамћене злочине србијанско-црногорског агресора и терористичке Српске демократске странке на чијем је челу ратни злочинац Радован Караџић; да је свет упозорен да незаштићени грађани Сарајева очекују хитну помоћ и војну интервенцију.
(Наставиће се)
