Ропство ђаволу (17)

Глас Српске
Ропство ђаволу (17)

Стално у грчу за живот кћерке, Наташини родитељи у Риму задуживали су се на све стране да би дошли до новца. Марија преузела на себе наводно проклетство породице која за то треба да плати. Говори о отмици Наташе и рекеташима који траже паре за њен откуп. Марке стижу, кћерка их даје Марији, а она их негдје носи

- Слеђени, преживљавамо прави ужас и страх да нам се убију кћерку - наставља своју исповијест Наташина мајка. - Удаљени смо хиљаду километара од Београда, немоћни. Изгубили смо способност да логично размишљамо, усредсређени на родитељску бригу, у ишчекивању оног најцрњег. У глави нам колају језиве слике и живимо за телефонски позив, напети, у сталном ишчекивању. У истој ситуацији је била и Наташа у Београду, непрекидно у грчу да не наљути (врачару) Жаклину, под сталним притиском нових и нових захтева. То је била смишљена тактика, која ће је довести у такво психичко стање да ће признати и убиство које није починила, а што ће је одвести право у затвор... Тада нисам ни сањала да сам, преко Наташе, и ја пала у Маријине руке и да се и мени увелико "уграђује" програм, који ће ме потпуно психички разнети и довести до тога да у детаље испланирам како да се убијем... Родитељи у дуговима Истовремено упропастили смо целу фамилију. Задуживали смо се код свих. Само мом деверу, који живи у Бечу, дугујемо више од 20.000 немачких марака... Када је човек у ситуацији да купује живот свог детета и када му се каже да у одређен сат и на одређено место треба да донесе толико и толико новца - то је прави пакао. Девер шаље новац, преузима мој отац, тресе се да ли ће стићи на време, а ја дрхтим да све то не закасни због неке саобраћајне несреће. При томе Наташа нам забрањује да било шта кажемо рођацима. A ко ће да ти позајми новац, ако не зна да је живот у питању? И онда паре стижу Наташи, ова их даје Марији, а она их негде носи... И тада, док даноноћно чекамо и стрепимо од телефона, јавља се Марија. Каже ми да Наташе нема, да су је ухватили рекеташи и да она креће да је тражи. Чинило ми се да лудим... Савјетује нам да ништа не предузимамо, јер је много опасно. Сад се ја уплашим за њу. Куда да иде у таквом стању. кажем јој да све пријави полицији. Она побесни: - Каква полиција, таман посла. Предлажем јој да бар каже свом комшији, инспектору: - Не долази у обзир, они би одмах пуцали, јер им није битна Наташа. Осим тога, полиција не зна где су отмичари, једино она зна где им је склониште, јер је носила новац за рекет, каже Марија. Поменем мог кума, можда он може нешто да помогне. Озбиљан је човек, сталожен, био је у рату и има оружје. Она се толико избезуми да сам се уплашила да јој се нешто не догоди. Онда ми доједном умирује да сачекам и спусти слушалицу. После се јавља и монотоним гласом обрати ми се следећим речима: - Госпођо, питали сте ме шта ћу да предузмем. Ево сад ћу да вам кажем, идем да спасем вашу кћерку! Ја одлазим, она долази. Ви ћете добити кћерку назад. Ја свој живот дајем за њен, јер знам колико је волите. Мој живот није важан, за мене нико не мари, нико ме не воли. Ја, ван себе, кажем: - Па ваљда ћете обе да се спасите! - Не, то је немогуће. Док онај њен инспектор и његови полицајци буду ослобађали Наташу, она ће већ да буде мртва. Кроз главу ми пролазе страхоте. Замишљам је као своје дете, јер сам је тада, а да тога нисам била свесна, тако и прихватила. Све је урадила да је заволим. Мислила сам да сам крива за њено нарушено здравље, а сада ћу да будем крива и за њену смрт. Опраштамо се. Каже да је инспектор чека испред куће. Причала је са мном баш као да иде у смрт. Сада знам да ме је сатима држала у неизвесности - страху и ишчекивању, што је био само део њеног метода приближавања. Не знам где је за све то време била Наташа. Вероватно у њеном стану. Марија је покушала и за ову отмицу да нам извуче паре, али ми више нисмо имали, а у том тренутку нисмо могли ни да их нађемо. онда је одлучила да она постане жртва. ја све време мислим да је мртва, да не причам опет шта сам све проживљавала. Када се после три дана јавила, звучала је страшно, а Наташи и мени је испричала да су је силовали, мучили, почупали јој све нокте (Наташа ми је, касније, рекла да је имала вештачке нокте, тако да није могла да провери да ли је то тачно). Испричала је да је све то било узалуд, јер Наташа није ни била киднапована. A њу су, у ствари, мучили да би одала мене! - Шта да ода о мени!? - чудила сам се. - Па то, где живите у Риму - рекла ми је Марија телефоном и додала, да се ништа не бринем јер ме није одала. Тог часа је за мене постала херој, мученица, идол, скоро бог... Додаје да се тренутно налази на мору, јер је успела да некако побегне од мафијаша и да скочи са моста. Спасли су је неки рибари и превезли у Клинички центар, где је, на срећу, дежурни био њен психијатар, који ју је склонио код себе кући и уништио њен картон, пошто је знао од кога је побегла. Сада се са Наташом, по савету Жаклине, налази у Будви. Марија увучена у "игру" Наташа се за сво то време не јавља. Игру преузима Марија. она ме зове и обавештава да Наташи није добро, да има болове, јер Жаклина има једну лутку са Наташиним именом у коју забада игле кад год Наташа нешто при ритуалима погреши. И тада се јавља преломни моменат када и мене убацују "у игру", а да ја тога нисам била свесна. После дуже паузе, јавља се Наташа и каже ми да је Марија преузела комплетно наше проклетство на себе. због тога трпи ненормалне болове и могу је спасити само ја, ако је заволим као своје дете. A ја сам је, због свега што је до тада учинила за нашу породицу, већ волела као своје дете. Речено ми је да морам хитно да отпутујем у Будву и да својим присуством и љубављу помогнем Марији да преживи. Ко то, на мом месту, не би урадио! У мојим очима ми смо већ били вишеструки Маријини дужници и најмање што сам могла да урадим је да будем уз њу када јој је изузетно тешко. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана