Развод БиХ

Дарко Момић

Високи представник у БиХ Валентин Инцко поново је пред Савјетом безбједности Уједињених нација изнио низ неистина и оптужби на рачун Републике Српске. Поново је Инцко, као и у претходних десет година, одговорност за скоро све што не ваља у БиХ пребацивао на РС, док је вјешто релативизовао или потпуно прећуткивао чињенице које непобитно показују да је за застој БиХ на европском путу директно одговорно политичко Сарајево.

Поново се шеф ОХР-а нескривено сврстао на страну најбројнијег народа у БиХ и његових политичких циљева. То се најбоље видјело тиме што посебна сједница републичког парламента, коју је критиковао пред СБ УН, није била ни заказана нити се знао њен дневни ред у уторак навече када ју је назвао “мјестом које може да произведе проблеме”.

Да лицемјерје буде веће, Инцко је тек након што је осуо паљбу по тек најављеној, али незаказаној сједници НСРС, споменуо антидејтонску и антиуставну декларацију СДА која је била повод за посебну сједницу парламента Српске, али шокантну декларацију при томе није назвао ни антидејтонском, ни антиуставном.

На срећу, амбасадор Руске Федерације у УН примијетио је и указао на лицемјерје шефа ОХР-а и у свом говору пред Савјетом безбједности отворено рекао да “Инцко не даје тачну слику стања на терену у БиХ”. Руку на срце, не може се рећи да представници осталих земаља чланица СБ УН нису били у праву када су изразили забринутост због актуелне ситуације у БиХ, раста тензија и националистичке реторике, али само руски амбасадор је био у праву када је рекао да Инцко није објективан.

Елем, тачно је да ситуација у БиХ одавно није била гора, да расту тензије и буја национализам, али и за свађу у браку је потребно двоје, а до ње обично дође када се створи љубавни троугао. А кад је тако у брачној заједници, онда је јасно да за свађу и проблеме у политичкој заједници каква је БиХ у којој постоје три стране, а које никада није везала љубав, већ само интерес, не може да буде одговорна једна страна. Поготово не она чија кућа је уређена или, прецизније, она у којој су спроведени изборни резултати и формирана власт, а да, с друге стране, ни за шта нису одговорни они који ништа од тога нису урадили. У таквој ситуацији је потпуно разумљиво зашто Република Српска све гласније говори о бракоразводној парници, јер ако стално извршава своје обавезе у складу са породичним законом, тј. Уставом, а стално јој се нешто приговара, не остаје јој ништа друго него да од заједнице дигне руке.

Парадокс је што високи представник, који би требало да има улогу миритеља, много више личи на адвоката који одуговлачи са парницом зато што има више користи ако брачна агонија траје дуже. Проблем је што у таквим случајевима развод увијек буде буран.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана