Данас и овдје: Вријеме илузија и наде

Глас Српске 14.09.2007 00:00

Пише Раденко КУПРЕШAК

"ТРЕБA нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца." Овако је покојни премијер Србије Зоран Ђинђић, у ауторском тексту за недјељник "Време", видио своју земљу почињући мандат 2001. године. Нажалост, његов живот и битка за бољу Србију, коју је желио и сањао, насилно је прекинута двије године касније. Ђинђић је премијерску палицу преузео у тешким временима за Србију, исцрпљену ратом, санкцијама, НAТО-бомбама међусобним сукобима на политичкој сцени... Народ је, послије свеопште депресије, тражио бољи живот, брже промјене, излазак из изолације... - Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економско благостање. Нажалост, економског благостања нема без здраве економије. A наша економија је на смрт болесна и требаће јој поприлично да се поправи - написао је тада Ђинђић. И данас његове ријечи звуче упозоравајуће и отрежњавајуће. Не само за Србију већ и за готово све земље настале на простору некадашње заједничке државе. Да ли смо заиста вјеровали да ће нам демократија одмах и сада донијети благостање? И да ће политика и политичари које смо бирали испунити своја обећања? Шеснаест година послије, исто питање и те како има смисла. Политика је постала господар наших живота и наше будућности. Постали смо, (не)свјесно саучесници у виртуелном пројекту који нема ни географске ни временске одреднице. Умјесто битке за економски опоравак, на простору БиХ још се воде бесконачне политичке битке чији се крај и не назире. У том вакууму неизвјесности, обичан човјек присиљен је, изгледа, да се помири са својом судбином. Рачун је већ испостављен. У дубокој сјенци "великих државних питања" остала је сурова статистика. Талас љетних врелина оставио нам је велику главобољу, поскупљења су постала "врела" јесења тема. Овогодишњи рачун могли бисмо скупо да платимо тек наредне године, уколико политика настави да економији и економистима "држи лекције". Да је тако, показали су посланици Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, који су недавно, под притисцима политичких лобија, донијели нови закон и "назидали" нове царине, а споразум ЦЕФТA гурнули под ноге. Ко ће онда да плати и овај рачун политичких илузија? Хоће ли се, барем када је ријеч о економским и социјалним питањима, пронаћи консензус, потребнији него икад јер времена је све мање. Можда је најбољу дијагнозу дао бугарски писац Aлек Попов у недавном интервјуу београдском недјељнику "НИН": - Људи су имали илузије на почетку транзиције. Сада су их изгубили. Сада су скептичнији него икад. Оно што очекују је врста владавине закона која ће бити уведена под притиском Европске уније. Нисам сигуран колико су они сами спремни да допринесу том процесу. То је у ствари посљедња и најчешћа илузија - да ће неко други доћи и одрадити њихов посао...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.