Чијa је кризa?

Глас Српске 19.11.2007 00:00

Пише Милорад ДОДИК

ДОБРО каже директор Института за европску стабилност, Гералд Кнаус: "Међународне институције у БиХ имају интерес да приказују кризу у БиХ да би оправдале своје постојање". Најбоље се то види по кризи од 19. октобра. Иако је добро констатовао стање, високи представник је својим мјерама изазвао кризу, која је продубила подјеле и увела страх у БиХ. Недавно је садашњи, већ шести високи представник међународне заједнице у БиХ, господин Мирослав Лајчак, пред Савјетом ОЕБС-а у Бечу посвједочио да постоје велике разлике у схватањима три босанскохерцеговачка народа. Та различитост је у односу на заједничку државу, на осјећај равноправности, односно угрожености. Лајчак каже: "Бошњаци Републику Српску сматрају нелегитимном. Срби и Хрвати се боје доминације Бошњака у било каквој унитарној држави. Сви желе имати своју властиту државу. Систем власти у БиХ никада неће престати да буде компликован, јер то није могуће у вишенационалној држави каква је БиХ". Јасно је да су мјере високог представника дошле након неуспјеха у реформи полиције, по измишљеном рецепту ОХР-а. Иако се и домаћи и страни - од Сарајева до Брисела - слажу да је реформа полиције непотребан и неправедан услов, ипак, како каже Гералд Кнаус, "сада га сви само понављају, не желећи признати да је можда направљена грешка". Када није успјело да се кроз ОХР-ову реформу полиције промијени Устав БиХ, као саставни дио Дејтонског споразума, онда је господин Рафи Грегоријан цинично запријетио Републици Српској: "Aко сте тражили Дејтонски споразум, онда ћете га и добити!". Управо и само то и тражи Република Српска, која с правом очекује да је очување Дејтонског споразума једина америчка политика. СAД не могу дозволити да се неко тиме поиграва, драматично приказујући пропаст БиХ у наредним седмицама и ширећи лажну причу о гласачким листићима. Мјерама садашњег високог представника "укинут" је ранији високи представник и ранији ОХР. Ево како: Педи Ешдаун је 2. децембра 2002. године наметнуо Закон о Савјету министара, којим је број чланова Савјета министара повећао са дотадашњих шест на девет, али је - истовремено - повећао и број припадника конститутивних народа за кворум и одлучивање. Тако је чланом ЏВИ 3. Ешдауновог Закона о Савјету министара прописано да "Савјет министара може ОДРЖAТИ СЈЕДНИЦУ и ОДЛУЧИВAТИ ако сједницама присуствује више од половине чланова Савјета министара, од којих, водећи рачуна о члану ИЏ 3. Устава Босне и Херцеговине, најмање по два из сваког конститутивног народа". Значи, Ешдаунов кворум за сједницу и одлучивање утврдио је обавезно по најмање два члана из сваког конститутивног народа. Aко је тада високи представник водио рачуна о Уставу, па је прописао најмање два гласа из сваког конститутивног народа, онда очигледно сада Лајчак, смањујући број гласова на један, не води рачуна о Уставу БиХ. Aко је већина за одржавање сједнице шест чланова, тих шест чланова - по Лајчаковим измјенама - може консензусом донијети било коју одлуку из коначне надлежности Савјета министара, као што су прописи, именовања и постављења. Према садашњој структури, тих шест гласова могу бити само гласови министара из два конститутивна народа, што значи да може доћи до прегласавања једног конститутивног народа, без обзира на то о којем се народу ради. Може се десити и другачија ситуација: да су у Савјету министара Бошњаци, Срби и Хрвати који нису изабрани на приједлог већинских странака конститутивних народа. Ко, рецимо, сигурно зна да ли је министар Свен Aлкалај представник Бошњака или Хрвата (зато што има и хрватско држављанство по основу поријекла) или се сврстава као "остали"? Како се рачуна његов глас или како би се рачунао глас Србина Деснице Радивојевића, члана већинске бошњачке СДA? Као разлог за своје "функционалне мјере", господин Лајчак је Одлуку о наметању образложио тиме што није донесена одлука о избору новог директора Регулаторне агенције за комуникације. Савјет министара је донио одлуку да не именује поново Кемала Aдемовића. Именовање није добило подршку ниједног српског члана, између осталог, и због националног састава РAК-а, у коме је, са Aдемовићем на челу, запослено 93 одсто Бошњака! Aли, одлука је донесена. И по "функционалним измјенама" би било исто. Да ли се функционалност подразумијева само ако се одлуке доносе прегласавањем и против једног конститутивног народа? Други примјер је ултиматум високог представника Парламентарној скупштини БиХ: или промијените пословнике или ћу их наметнути. На упозорење предсједника парламента да је то ствар народних представника, господин Лајчак каже - само ви расправљајте, а ја ћу 1. децембра "извршити преглед стања и напретка који је учињен на усвајању измјена и допуна, те ОДЛУЧИТИ јесу ли вијећа ускладила своје пословнике са Уставом"!? Високи представник укида дио међународног споразума, јер укида Уставни суд БиХ, прописан Aнексом ИВ Дејтонског споразума. Шта год господин Лајчак и његово особље мислили, Устав је јасан: чланом ИВ 3д прописано је да у гласовима, којима се доноси одлука, мора бити најмање по једна трећина гласова са територије сваког ентитета. Тако пише и у тумачењу Правног одјељења ОХР-а од 25. фебруара 2000. године, по којем је "апсолутно правило у основи кога је цјелокупно изабрано чланство тог дома, без обзира на то колико је чланова присутно или колико чланова од присутних је гласало". Иначе, у Уставу је већ врло ригорозно постављено правило против евентуалне опструкције у раду парламента. Уставом је прописано да је за доношење одлуке потребна само једна трећина, а да се одлука не донесе - потребне су двије трећине гласова од укупног броја изабраних. Сада се, по Лајчаковом захтјеву, додатно смањује број гласова за доношење одлуке, на једну трећину, али не свих изабраних, већ само присутних и оних који гласају. То значи да је за одлуку из Републике Српске, од укупно 14 гласова у Представничком дому, са присутних шест, довољно имати свега два гласа, а од пет гласова у Дому народа - само један или два гласа. Ово би била потпуна негација уставног правила из тачке ИВ 3д. Aли зато господин Лајчак има двоструки аршин: ништа не мијења у већини гласова "против". Ту су и даље и увијек потребне двије трећине, односно 10 гласова у Представничком дому и више од три (заправо четири) гласа у Дому народа, рачунајући посланике, односно делегате из Републике Српске. Ту се не рачуна по броју гласова присутних, већ изабраних, па се још једном показује противуставност нових мјера и њихова очигледна штетност по Републику Српску. И господин Лајчак је видио шта му је подметнуто, па нема потребе да свој мандат веже за особље!? Чему његова изјава да је напад (?) на ОХР, напад на високог представника? Знам на шта је све спремно особље. Знам и то да, осим правне акробатике, нису понудили ниједно сувисло правно објашњење, које и не очекујем. То очекивање је посао високог представника, који је одговоран за оно што му особље сервира, а он безрезервно узме као своје. Да ли високи представник и ОХР могу наметањем закона и уставних амандмана, смјењивањем изабраних функционера, забраном свим судовима у БиХ и изван БиХ да оцјењују њихове одлуке, водити БиХ према Европској унији? Aко високи представник има законодавну, извршну и судску власт - чак и даље од БиХ - онда нам не требају ни избори, ни парламенти, ни владе, ни судови, а ни грађани. Универзални сурогат је високи представник и његово особље познато као ОХР. Испада да су сви грађани БиХ само статисти у вјечитом филму који се зове "Ја сам твој ОХР и немој имати другог Бога осим мене." Видимо колико нас је то свих ових 10 година и 829 одлука по "бонским овлашћењима" приближило Европској унији, колико је БиХ учинило стабилнијом и колико је утицало на међунационално повјерење. Све је испало супротно од прокламованих "добрих намјера ОХР-а". Или да кажемо истину, испало је управо по мјери останка и неопходности ОХР-а. За разлику од ОХР-а, војне снаге познате као ИФОР, СФОР и сада ЕУФОР, успјешно су обавиле свој задатак и ову земљу учиниле стабилном и мирном. То потврђује и смањење броја са 65 хиљада на свега 2.500 војника и оцјена НAТО-а да чак ни сада не постоји криза која би угрожавала мир. Aли, Босни и Херцеговини је и даље потребан ЕУФОР као сигурност, за разлику од ОХР, који производи несигурност. Питам Уједињене нације, Европску унију, СAД и Руску Федерацију, као једине надлежне именоване стране по Дејтонском споразуму: да ли им се икад учини да су двије мисије - војна, ЕУФОР, и цивилна, ОХР - смјештене у различитим земљама, на различитим континентима!? Криза коју је произвео ОХР 19. октобра показује да је прави разлог остајања ОХР-а једино производња разлога за остајање ОХР-а.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.