Крвава кошуља сарајевска (1)

Глас Српске
Крвава кошуља сарајевска (1)

Сабраћи из Сарајева, зверски умореној само зато што су имали непожељна имена" (Вељко КОЈОВИЋ)

Сјећајући се старе арапске приче о добром султану, који је био жртва похлепе за влашћу, док је преживљавао осам стотина дана у Сарајеву, Којовић је, вели, посматрао како се сулудо маше крвавом кошуљом, сарајевском, призивају Бог и ђаво, очекује њихова помоћ, сију илузије и фабрикују лажи. Своје дневничке записе биљежио је, каже, "немо плачући дубоко у себи" Проклетство људско да заборавља ни мене није мимоишло и прича о крвавој кошуљи, до ратних сарајевских дана, била је готово избледела из мог сећања. У дугим сарајевским ноћима, опхрван страхом и бесаницом, глађу и хладноћом, присећао сам се прошлости, оног људског и лепог, мада свестан да у прошлости нико и ни за шта није нашао решење; сећања о сусретима и збивањима сама су навирала и сама се упоређивала са оним што се дешавало у некад лепом Шехеру. Причу о крвавој кошуљи испричао ми је, пре много времена, Фарук Кадуми, један од лидера Палестинске ослободилачке организације, у намери да укратко каже о судбини свог народа. У арапском, па и читавом исламском свету, по тој причи, историја није забележила ниједног вођу којег је народ волео. Изузетак је био неки калиф из Дамаска, или султан, не сећам се више шта је био, као ни његовог имена, који је најмање времена проводио у свом прелепом двору. Путовао је врелим пустињским песком пратећи номаде и намернике, помажући им да преживе и пронађу пут до свог одредишта, залазио у села и радио са сељацима учећи их како најбоље да искористе плодност земље, градио џамије и са верницима редовно упражњавао пет молитви дневно, обожавао децу и играо се са њима, а о ратним походима нити је причао нити размишљао. Иако су га таквог сви волели и обожавали, једног дана пронашли су га избоденог сабљама димискијама, у џамији где је учио намаз. Његова два братића, жељни власти, силе и рата, смишљено и тајно, у време кад их нико није могао приметити, лишили су га живота, скинули с њега кошуљу и кренули светом. Свуда су махали крвавом кошуљом и тражили помоћ од пријатеља и познаника, од свих који су икада чули за њиховог омиљеног вођу, како би пронашли убице и примерно их казнили. Људи, ганути крвавим мрљама на подераној кошуљи, окупљали су се и помагали султановим братићима, у ствари убицама, верујући да је доброг владара убио неко други. Можда уистину нису знали, или нису хтели знати, да је омиљеног вођу могла убити само нечија жеља за влашћу, за моћи и богатством. Осам стотина крвавих дана у Сарајеву сећао сам се ове приче, посматрао сам како се сулудо маше крвавом кошуљом сарајевском, како се призивају и Бог и ђаво и очекује њихова помоћ, како се сеју наде и илузије и фабрикују лажи, како на великом балканском сметљишту израстају мржње и колективни страхови; гледао сам, највише из свог хаустора и у свом хаустору, како се све растаче, како неповратно нестају "нераскидиво братство и јединство", комшилук и његов људски лик, како је над свим људским вредностима одвише лако задоминирала опака жеља за влашћу, снага оружја, моћ новца, велике политике, што све само по себи доноси несрећу и не оставља ни делић наде за мир и међусобну толеранцију национално и религијски измешаног света. Белешке из мог дневника нити могу закрпити просечену кошуљу нити спрати крваве мрље. Бележио сам их немо плачући дубоко у себи, а то је најтежи облик туге, спознавши одвише касно како сам ипак живео у једној трагичној, мрачним страстима растрзаној земљи, склоној кавгаџијству и свакаквим поделама где се енормно лагало и у којој нико и никоме у души није веровао. У овој књизи нема измишљених људи и догађаја. Зато сам обавезан на једно упозорење: нисам знао, а нисам ни могао знати, шта су људи осећали и мислили; бележио сам шта су говорили и радили. Можда то није довољно за коначан суд о њима. (Наставиће се) Објективност "'Крвава кошуља сарајевска' не би зрачила оним чиме зрачи велика литература, да у њене темеље није положен принцип објективности. Којовић је тај принцип испоштовао са фанатизмом с којим се поштују велики предсмртни завети. Којовић никоме није остао дужан нити је препустио забораву ни најмању мрву доброте, али је, како би рекао Павић, одлучан и да ниједан шамар не однесе у гроб, мада је, поштујући принцип 'позитивне дискриминације', био склон да увреде 'ситније од шамара' лакше опрости Хрватима и Бошњацима - муслиманима него 'својим' Србима... " (Тодор Дутина, из предговора другом издању књиге). "Пакао они други" "Током потоњег рата и непосредно иза рата на све три стране (и на српској и на хрватској и на муслиманској) појавио се огроман број текстова који, као да су се међу собом утркивали ко ће посведочити о што више бруталности и суровости 'онога другога'. На Балкану су, иначе, 'пакао они други'. У Којовићевој књизи нема много крикова и он се трудио да их буде што мање и зато му и јесте пошло за руком да и у књижевном и у политичком и у социо-психолошком смислу његова књига буде сведочанство нечега што је страшније од крика непорециве мржње која незадрживо прокуља сваких педесетак година. Којовић је један од ријетких који су схватили и 'злочин сепаратизма' и 'злочин заједничког живота'... " (Дутина)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана