Пресуда за пресудом

Ведрана Кулага Симић
Пресуда за пресудом

Иако је рат под овим дијелом неба завршен прије готово три деценије, први злочини су већ премашили ту доб, али нису сви добили судски епилог. На тој листи су страдања припадника ЈНА у Добровољачкој улици, колони у Тузли и на многим другим мјестима у која породице неутјешно гледају и дан-данас, молећи се да они који су упрљали руке крвљу њихових најмилијих буду за то и кажњени. Да их стигне рука правде. Кад-тад, и небитно гдје.

Међутим, годинама свједочимо преочигледним двоструким аршинима који станују, па и како се каже, царују на домаћим правосудним адресама, по узору на неке подаље од граница ове земље, у којој су три народа којима прошлост и у садашњости буде старе ратне ране.

На неправду, на мјестима која би требало да буду заштитници, симболи правде, предуго упозоравају републички званичници и представници организација проистеклих из протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата. Али, нажалост, не чују им вапаје они којима су упућени.

Годинама одбијају да прекину праксу пресуђивања према томе које је нације онај који сједи наспрам њих и тако стану у крај осуђивању Срба и за пријеки поглед упућен припадницима друга два народа док, истовремено, посебно некадашње команданте и војнике, прије свега из реда Бошњака, пуштају да уживају у слободи.

И такво понашање је прешло све границе. Не може се наћи ниједан аргумент да се оправда начин на који је правосуђе у БиХ радило у годинама које су иза нас нити да се избрише њихова улога у слици ове земље коју сада имамо. Ма колико се ко трудио и ма колико обичан народ, без обзира на то којем се богу моли, живи у истом комшилуку, остаје горак укус онога што су након сукоба урадили судије и тужиоци, уз “амин” из политичких структура.

Мора се знати да су убијали и српски синови, кћери. Да су страдала и дјеца из породица на чијим зидовима су православне иконе, да су убијани и старци на кућним праговима, да су гранатирани српски домови, да су и Срби жртве, као и Хрвати и Бошњаци те припадници осталих народа. Али, правосуђе је, углавном, зажмирило на све то или, реда ради, дало коју годину више за неке од процесуираних предмета у којима су Срби жртве.

Тај пут, на који су давно загазили и с којег не намјерају да скрену, не води ка помирењу, суживоту, бољој будућности. Једноставно не води, али држе га се јер страни, коју подржавају, дају могућност да кроји историју онаквом каквом је они виде.

Нижу се ослобађајуће пресуде за злочине почињене над Србима, а надлежни ни прстом да мрдну како би, на примјер, иза решетака смјестили, а по основу правоснажне пресуде Сакиба Махмуљина кога су непознати путеви, недуго након суђења, одвели у Турску гдје, наводно, не могу да му уђу у траг. Иако је, према јединим наводима, тамо отишао на лијечење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана