Правда за ватрогасце

Милијана Латиновић

Случај тројице ватрогасаца из Котор Вароша, који су након двогодишње борбе добили правну битку пред Основним судом у тој општини против старјешине тамошњег Ватрогасног друштва Недељка Сакана, потврдио је да је правда веома спора, али достижна.

Радојко Кеверовић, Петко Божичковић и Љубо Поповић добили су отказе у августу 2017. године јер нису пристали да на силу буду пребачени у димњачаре, а свему је претходило то што су старјешину Ватрогасног друштва тужили за несавјесно пословање. Њихова борба је од првог дана била борба са вјетрењачама. Нису жељели да укаљају образ ни ватрогасну униформу коју су с поносом носили годинама, па су подигли глас и супротставили се надлежнима. Нису могли из дана у дан да гледају како неко ко је “дошао јуче” крчми и расипа све што иоле вриједи у Ватрогасном друштву. Нису и не могу ни данас да затварају очи пред лоповлуком и неправдом, па су се зато и ухватили у коштац са проблемима.

У борби за правду која је годинама изгледа била у ћорсокаку, тројица ватрогасаца су изгубили не само посао, него и здравље, а то им, нажалост ни суд ни судија не могу надокнадити. Иако су закорачили ка побједничком трону, од коначне побједе дијели их само одлука Окружног суда у Бањалуци коме се жалила друга страна.

Уколико та правосудна институција потврди првостепену одлуку, а нема разлога да не буде тако, они ће се вратити на посао. Осим тога, послодавац је дужан да им на име заосталих плата, топлог оброка, прековременог и ноћног рада, те затезних камата и судских трошкова исплати око 100.000 марака.  Ни све то сигурно неће успјети да спере горчину коју осјећају због свега што су проживјели у борби за своја права.

Прича тројице ватрогасаца типичан је примјер кршења радничких права. И нису они једини. Нажалост, у многим јавним и приватним предузећима коло води политика а права имају само они који се повинују политичким одлукама моћника који диктирају правила игре, без обзира о којој партији је ријеч.  Крајње је вријеме да се оваквим и сличним примјерима позабаве надлежне институције и већ једном стану у крај јавашлуку у предузећима. Како очекивати да се Српска развија и корача узлазном путањом, кад широм њене територије има мешетара који користе сваку прилику да намакну себи и својима, науштрб предузећа која воде и на штету цијеле Републике. Таквима се мора стати у крај, којим год именом се звали. Радничка права не смију више бити само мртво слово на папиру, у супротном ће и ово мало поштених радника што је остало у РС, спаковати кофере и отићи преко границе, без намјере да се икада више врате.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана