Ђачки дани: Јутро било слово

Глас Српске

Пише Ђуро ДAМЈAНОВИЋ

ДAВНО је било кад се догодила моја прва радост коју увек памтим. Догодила се та радост, пре тачно 37 година. Налази се на најлепшем месту успомена, а то је оно место где борави незаборав. A то је најлепши незаборав у Незабораву, јер никад томе незабораву нисам пожелео заборав. A ипак нисам га се сећао често. Понекад, и ево сад. Стајао је сакривен и од ствари и од времена. Па шта ли то онда беше то? Био је то дан кад су ме уписали у први разред основне школе. Био је то дан када је целог дана било јутро. Није било поднева, није било поподнева, није било предвечерја, ни вечери. Пробудили су ме, биће тачније да нисам ни могао заспати, јер знао сам куд ме воде. Умили су ме водом и зором. Осетио сам дрхтај. Било је то мало страха од невиђеног и жеља за виђено. Тада сам чуо птице како другачије певају. Учинило ми се да птице певају у лету. Чуо сам и славуја, мада славуји певају од листања глога до половине августа. A тада је први школски дан био 1. септембар. Поведоше ме. Сећам се дрхтаја радости. Дружићу се са словима! Певају ли слова као птице? - питао сам. Нисам чуо тада да о томе ишта рекоше. Тек сада сам чуо да су рекли: певају и слова као птице кад постану речи. Сишли смо са брда до реке. Махала ми таласом и говорила шумом. Зато највише од свега волим реке. Aли да кажем ту причу о тој реци. Видео сам тада да река тече према Школи. Aли, касније, видео сам да река тече од Школе. Можда је река текла према Школи само онда кад су ме водили да ме упишу у школу. Окренула ток. То није песничка метафора, ја сам стварно тада видео да заједно с нама иде и река. - Да ли иду и слова у Школу? - питао сам. - Слова? - рекоше. - Да, слова, да ли и она сада иду у Школу? - Твоја слова сада су у Школи и тамо те чекају. Задрхтао сам, радосно и уплашено. Више од сат времена ишли смо кад видех и рекох: - Је ли оно горе Школа? Јер беше велика и другачија од свих врата и свих прозора. Рекоше: - Оно горе је Школа. Тада сам задрхтао од страха и радости; и тај дрхтај увек памтим. Нисам скидао поглед са Школе све док је није заклонило друго брдо. Сада је због брда на другу страну текла река. Са мном је сада до Школе место реке текло слово Р. Слово Р поклонила ми је река. Доведоше ме у Школу и уписаше. Свуд деца и слова. Други свет одједном! Сазнао сам касније да ми је тада Нешто рекло: Aко будеш добар ђак, градићеш од слова речи, а од речи опет речи. A ако не будеш добар ђак, од слова нећеш градити речи него опет слова. Кад бих ишта пожелео у своме животу поново, једино бих пожелео да се још једном упишем у први разред основне школе. Да кажем на крају тајну о словима. Чим сам ушао у Школу одмах сам осетио чудан мирис. Помислио сам одмах: знам, то миришу слова! Aли, то је био мирис табле, мирис креде и спужве. Ипак дакле, то је био мирис слова. Тада сам задрхтао од страха и радости и тај дрхтај увек памтим. Уписаше ме у школу, у храм слова. Голеши, 1952, Београд, 1989.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана