Понављање злочина

Милијана Латиновић

Душе невиних српских жртава у БиХ ни деценијама након страдања не могу да пронађу мир, јер су српска стратишта веома често на мети оних који би најрадије да се та мјеста заувијек избришу с лица земље. Оспоравају се жртве и измишљају разлози да потомци настрадалих не би обиљежавали годишњице страдања.

Најновији примјер таквог понашања је одлука Министарства унутрашњих послова Унско-санског кантона да не дозволи помен на Гаравицама код Бихаћа за 12.000 убијених Срба у Другом свјетском рату, који је требало да буде одржан 14. септембра. Таква одлука, коју руководиоци тамошње полиције правдају великим бројем миграната у том кантону, изазвала је огорчење код представника удружења Срба из Српске и ФБиХ, који су сагласни да је забрана помена понављање злочина.

Иако је толико деценија прошло од покоља на Гаравицама ране нису зацијелиле и неће никада, све док има оних који по њима и данас посипају со. Једина жеља оних чији су дједови, очеви, браћа и многобројна родбина мучки убијени на Гаравицама јесте да достојанствено упале свијеће, положе вијенце и помоле се за душе најмилијих. Нико од њих тога дана не иде на мјесто страдања да би учествовао у било каквим нередима, нити да би се било ко у њиховом присуству осјећао угроженим. Па ипак, полицијски службеници су напрасно, неколико дана прије комеморације, процијенили да због 7.000 миграната који бораве у том кантону све манифестације морају бити отказане из безбједносних разлога. А није било спорно док су се цијело љето смјењивале естрадне звијезде у Бихаћу и организовали бројни концерти. Није спорна чињеница да је највише миграната у БиХ управо у том граду и да тамошња полиција готово свакодневно интервенише због нереда које они праве, али Гаравице су неколико километара удаљене од Бихаћа и мјеста гдје се налази мигрантски камп, тако да тај изговор полиције УСК ни у ком случају није оправдан.

Тужно је ако неко из било каквих политичких разлога жели да забрани помен за мучки убијене Србе у Другом свјетском рату. Тиме руши какав-такав суживот народа који су на овим просторима остајали и опстајали упркос свим недаћама. Они који су осмислили ту забрану својим потезом повлаче окидач и за неке будуће забране које би могле довести у питање комеморације жртвама на све три стране у БиХ. А то ниједан од три конститутивна народа није заслужио. Жртва је жртва, без обзира на име и презиме, вјеру или нацију.

Крајње је вријеме да толико година након свих ратова који су протутњали овом земљом њени народи живе у миру и благостању. Праведно би било омогућити свима да се у миру сјећају својих најмилијих, поштујући и туђе жртве, а не да се срамотним забранама те исте жртве убијају по други пут.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана