Погрешан смјер

Ведрана Кулага Симић

Политичка криза у БиХ која се од самог почетка, средином љета, описује као највећа од Дејтона до данас, ставила је земљу на дневни ред многих регионалних, европских и свјетских лидера и поново се озбиљно о њој прича као о једном од горућих проблема на брдовитом Балкану.

БиХ је специфична земља у којој су увијек доминирали проблеми и која је имала тек ријетке моменте када се стицао утисак да се ствари поправљају те да иде набоље. А ово сада што гледамо, као прво је посљедица дјеловања странаца који су се годинама играли права и правде на овом дијелу Европе. Већина њихових потеза ишла је на штету Дејтона, а тиме и на темеље садашње БиХ. Свјесно и намјерно те смо, корак по корак, дошли до тачке кључања.

Дејтонски мировни споразум из новембра 1995. прије свега је зауставио рат, али је и створио нове оквире постојања БиХ. Настала је заједница, а у њој Република Српска и ФБиХ. И управо су новембарски дани, сваке године, прилика за све да се подсјете тих преговора и договора те да се истима и врате. БиХ је и данас потребан дијалог. Чак и пријеко потребан. Умјесто да појединци стално користе простор који имају и позивају на санкције политичких противника, требало би да позивају за преговарачки сто да би се поново стало на здраве темеље и кренуло напријед. И овај новембар и долазећа нова, 26. по реду годишњица потписивања Дејтонског мировног споразума јесу прилика да се политичке страсти смире, подвуче црта и види како на најбољи начин уредити односе унутар БиХ и да свака страна има колико јој припада како бисмо живјели мирно и заједнички тражили пут ка бољој и стабилнијој будућности.

Република Српска, односно њени представници до сада су супротну страну звали на разговоре о отвореним питањима, али позитивног одговора друге стране није било или је реакција била у правцу тражења заштите код међународних представника, а то није добар правац. Јер су три стране у БиХ и оне морају да се договарају како ће се ићи даље и како помоћи и онима који не припадају ниједном од конститутивних народа. Странци, иако су предуго међу нама, имају мандат да помажу и посредују у разговорима, а никако да одмажу или гурају БиХ у још дубљу кризу.

Стране у овој земљи, ма каква год она била, треба да разговарају. Дијалог треба да буде излаз из кризе, а не да се та криза стално продубљује. И тешко да нам ико може помоћи ако то првенствено не желе сви они који воде БиХ. А то би требало да им је у врху приоритета јер су добили мандат од народа да то раде. Јер им је народ дао своје гласове, а  тиме повјерење у нади да ће данас-сутра бити боље и да ће живјети у миру и од свог рада, знања и труда. Своји на своме. Превише је на овом малом подручју било и домаћих и страних политичких игара. Не требају нам нове. Једино што нам је потребно су мир и напредак јер су још посљедње ратне ране и те како свјеже. Ником нормалном ни не пада на памет да ратује. Ријеч рат се не смије ни помињати, а камоли је уводити у свакодневицу као нешто што је поново могуће. Ко га хтио, само код њега у кући био.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана