Бечке шетње: Између ламента и поноса

Глас Српске 17.10.2007 00:00

(Специјално за "Глас Српске" из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

НЕМA сумње да рок музика данас, ни изблиза, не посједује социолошку и културолошку релевантност коју је имала у другој половини шездесетих година прошлог вијека, нити виталност и снагу као у вријеме свог настанка и експанзије. Рок музика данас, дјелује на маргинама друштвеног значаја, са суженим маневарским простором, што јој даје, помало изблиједјели али пожељан, одметнички шарм. Наоружан таквом врстом шарма, камуфлиран иза псеудонима Манибрадер, ослоњен на дрвене штаке - тиме ефектно потцртавајући свијест о аутсајдерском статусу - са омота новог албума "Maunt Pleasure", гледа нас шведски рок аутор и извођач Aндерс Вендин. Вендин, чињеница је, припада оној групи рок аутора чији умјетнички проседе опасно балансира на самој ивици епигонства, али истовремено спада у онај тип рок перформера чији разлог дјеловања оправдава беспријекорно владање тајнама извођачке алхемије. Уз то он посједује завидну сценску харизму и старомодну, романтичну, посвећеност рок постулатима која му обезбјеђује неопходни кредибилитет и убједљивост. Из структуре Вендинових пјесама наслућује се жеља за музичком експедицијом ка великим осјећањима, и стиче се утисак да се у ту авантуру - која је на сталној танкој линији између ламента и поноса - креће са, само наизглед, оскудним оружјем - слатким плесним мелодијама, срцепарајућим баладама и једноставним поетским исказима. Музика Манибрадера дјелује као омаж Брус Спрингстину и његовом Е-Стрит бенду, а фрапантна сличност Вендиновог гласа са гласом покојног Џо Страмера само је додатни фактор за њену инстантну препознатљивост и питкост. На концерту одржаном крајем септембра у великој сали бечког Вук-а, поводом промоције албума "Maunt Pleasure", све ово напријед изречено о музици Манибрадера, дошло је до пуног изражаја. Вендин је фронтмен старог кова и вансеријски пјевач. Његова екстатична сценска мимика, попут Спрингстинове и Страмерове, више дјелује као знојава борба са замишљеним противником, него као осмишљени стејџ манир, а вокална испорука као беспоштедно храпаво упошљавање гласних жица. Музички цитати за којима пратећи састав посеже, можда, дјелују преочито, али су одсвирани интензитетом и самопоуздањем достојним њихових реномираних узора. У живом извођењу музика Манибрадера представља фини пресјек неколико сродних жанрова. Гитаристички манир искоришћен на почетку "Guess Who Gonna Get Some Tonight" је директна посвета групи Клеш, да би рефрен кулминирао у експлозији, стадионски третираних, клавијатуристичких каскада. У "Down at the R" сочни рифови саксофона призивају Боувијеву "Sound and Vision". "It is Time for Falling Apart" свој бриљантни вокални аранжман и вишегласно пјевање дугује Aлексу Чилтону и групи Биг Стар. Фуриозна "There are Building Walls Around Us" има нешто од соул маничности Дексиз Миднајт Ранерс. "Just Anpther Summer" и "Will There Be Music" би могли бити распојасани синглови на Спрингстиновом "Тхе Ривер" албуму. У пројекцији својих имагинарних рок филмова, Манибрадер не достиже епске висине узора на које се ослања, али спонтаношћу, срчаношћу, дигнитетом и ентузијазмом - који је трајно обиљежје рок прегалаца, успијева пронаћи емоционални линк за своје слушаоце, те им бар на кратко, изазвати осмијехе одобравања и завјереничког препознавања, што се у времену хистеричног, интернетског, музичког конзумизма чини као немогућа мисија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.