Одбрана коријена

Ведрана Кулага Симић
Одбрана коријена

У историји човјечанства уписано је већ превише мрачних доба, али таква нам је, аман, судбина, коју, што је најгоре, сами себи кројимо.

Црни облаци пречесто су се надвијали и над овим нашим дијелом неба. Крв, бол и сузе обиљежили су готово цијели прошли вијек. Толико жељени мир је дочекан махом на згариштима, оним темељима што су остали од огњишта које су, у нека боља времена, градиле комшије Срби, Хрвати, муслимани. Кад су се помагали, а не бранили једни од других.

Рат је рат. Падају гранате, меци, свако гледа да спаси живу главу и своје. Оно за шта се борио, за шта су падале главе предака у херојским ослободилачким бунама и биткама, с вјером у свеце и заштитнике вјековних огњишта.

На овом брдовитом Балкану вијековима, раме уз раме, живе народи, који су, колико слични јер дијеле исте свакодневне муке и осмијехе, толико су и различити. Једни рођени као Срби, други као Хрвати, трећи као муслимани. На свакој страни има фанатика, али и људи чистог срца, који вјерују у своје, али поштују и не пале ватре на оној другој, односно трећој страни. И жалосно је што их таквих нема више, а још жалосније што пожаре расписују они који би требало да проповиједају мир, суживот и благостање.

Имам Амир Махић из Козарца код Приједора прешао је црвену линију у својој бесједи, ако се уопште тај говор може тако и назвати, када је Светог Саву назвао фашистом, а Српску православну цркву сектом.

Могло би му се, по тој логици, узвратити истом мјером, али то није начин. То би био само вјетар у леђа њему и њему сличнима да наставе гдје су стали са увредама на рачун српског народа, његове историје, његових држава, цркве.

Али, иако тешко, треба разумјети оне који пате за стварима које нису имали нити имају као народ, а покушавају на све начине да испливају и изграде оно што су други имали прије доста вијекова те и успјели да сачувају у сјећању и постојању упркос свим покушајима да им се затре сваки траг.

Проћи ће вријеме и имамима и свештеницима, али остаће њихове ријечи. И о томе треба да воде рачуна ако су већ изабрали да буду вјерске вође народа из којег потичу. Јер остаје народ који мора да живи у слози и различитости представља као богатство својих крајева, а не да, након што се прекрсти с три прста или окрене дланове као себи, спусти руке да би ставио пушку на раме.

Српски народ и српске државе су небројено пута гажене на овим просторија, али нису прегажене. И данас је свеопшти напад на православље, на светиње.

Није ни имам Махић случајно “побркао лончиће”. Све се свјесно ради и све се свјесно радило, не питајући за цијену, да би и посљедњи православни крст нестао са лица земље, умјесто да позивају на мир и суживот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана