Обећања
Већина становника Републике Српске годинама већ, из мјесеца у мјесец, на папир ставља приходе и очекиване расходе, сабирајући и одузимајући у нади да ће барем остати на нули, када ништа неће остати да се убаци у касицу.
А како и не би, ако узмемо у обзир колико износи просјечна плата у Српској која је, руку на срце, расла у посљедње вријеме, али и колико су у исто вријеме скочиле цијене свих намирница и животних потрепштина.
Вртоглавих износа од рафова до бензинских станица нагледали смо се, али и наслушали којекаквих изговора због чега је то тако и зашто су свима, како се каже, руке везане. Некада је управо цијена горива била кључни разлог који је подизао цијене животних намирница, затим када су ти износи почели да падају појавила се цијена струје, а дошли смо чак и до тога да једноставно и повећање радничких плата оставља цијене такве какве јесу.
И то траје. Народ мора да живи и да се како зна и умије носи са свим данашњим изазовима и суморном реалношћу да чак ни просјечна плата не може “покрити” мјесечни износ потрошачке корпе.
Инфлација је ту, а тренутне прогнозе нису оптимистичне ни за период који је пред нама. Међутим, једна од бољих вијести која је стигла јесте она да би већ од 1. јуна ове године становници у Републици Српској могли поједине ствари у маркетима да плаћају јефтиније усљед обећања трговачких ланаца како су спремни да се одрекну дијела марже и тако донекле ублаже удар инфлације.
Преговори о томе су почели у Влади Републике Српске, рокови су откривени и остаје само да вјерујемо да ће се најаве и обистинити јер је народ сит једино обећања. Посебно оних неиспуњених, док свега осталог недостаје.
Становници сигурно још нису заборавили силне приче о укидању ПДВ-а на основне животне намирнице и акциза на нафту и нафтне деривате у вријеме када је гориво пријетило да премаши и четири марке по литру. Међутим, све се завршило на оном добро познатом “тресла се гора, родио се миш”, мада ни до тога није дошло у овом случају код нас.
Приједлози тих законских рјешења су мјесецима и мјесецима развлачени од комисије до комисије па од канцеларије до канцеларије. Једни су били за, а други против. Дио политичких представника тврдио је да предложено није добро, да треба системско, а не брзинско рјешење, али приједлога није било, док је, с друге стране, дио њих био изричит у тврдњама да је то добро и да се то може, ако има воље, кроз процедуре спровести у дјело.
И тако су се запетљавали и отпетљавали док на крају није све пало у воду и нестало са дневног реда.
Свака искрена помоћ је добродошла у тешким временима, али не дијеле сви исту судбину. Онај ко има хиљаде не зна како је оном који има тек неколико стотина, а при томе има готово исте обавезе које чекају да буду измирене у текућем, за претходни мјесец.
Држава, република мора помоћи, али и њој требају партнери.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
