Није шија, него врат

Прво је разбијена Југославија и ад хок признате бивше републике. Није се стало ту па је и Косово силом отето у акцији “Милосрдни анђео”. Онда се кренуло с дерогирањем надлежности Српске, уз ријечи како је битан дух, не слово Дејтонског споразума. Слична прича и када је у питању Резолуција Уједињених нација 1244 и Бриселски споразум из 2013. године.

Западне земље које су подстакле национално лудило на овим просторима, намјерно су остављали недовршене своје игре. Како ствари стоје, сада их желе довршити, али опет на штету српског народа и мимо међународног права и потписаних споразума. Рат у Украјини их је натјерао да убрзају ствари, јер се Владимир Путин позива на “косовски преседан” да би оправдао своје поступке око Крима и Донбаса. Како би му избиле ту карту из руку, прије било каквих мировних преговора, Вашингтон преко својих европских сателита, оличених у ликовима попут Бореља и Лајчака, пред Србију ставља нову “непристојну понуду”, уз поруку “узми или остави”. Нема шта, демократски.

Коначно је на видјело изашао европски план споразума нормализације односа између Београда и Приштине у ком се као ментор појављује Габријел Ескобар. Како су истакли творци овог документа од Србије се наводно не тражи да призна независност Косова, већ само да се КиМ дозволи да добије своју столицу у УН. Што би рекао наш народ није шија, него врат. И то долази уз уста оних који су става како је Косово годинама и де факто независно. Али овај пут им је потребан папир, односно параф Србије у ком ће индиректно признати независност своје јужне покрајине.

Знајући да Србија неће никада признати независност Косова све је лијепо упаковано у причу “нормализације односа”. Београду је обећано формирање заједнице српских општина, нешто што се већ десет година “крчка” и не спроводи од власти у Приштини. Да су уистину хтјели нормализацију, ЗСО би још 2013. године била формирана. Не би у фиоци стајао ни споразум који је још у вријеме Доналда Трампа потписан, а у ком је било предвиђено да се стави мораторијум на најтежа питања те да се регион окрене економији.

Шта се онда крије иза ове нове бриге западних земаља, поред већ поменутог “косовског преседана”. Крајњи циљ није столица Косова у Уједињеним нацијама, већ стварање “услова” да све чланице Европске уније и НАТО признају бомбама наметнуто стање на терену. Наредни корак је увлачење Косова у НАТО, гдје већ годинама постоји једна од највећих америчких војних база.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.