Незавршени послови

Ведрана Кулага

Идуће године навршава се четврт вијека од када је стављена тачка на крвави рат у БиХ који је заувијек раздвојио хиљаде породица и угасио животе оних који су тек требали да искусе животне среће и несреће.

Године полако, али сигурно узимају свој данак. Вријеме тече и односи доста оних који су знали више од осталих о локацијама гробница, онима који су ту оставили свој печат, и то постаје велика препрека у настојањима да они који су упрљали руке изађу пред суд правде и да буду пронађени посмртни остаци те расвијетљена судбина на стотине несталих да би породице могле, барем мало, да пронађу мир и олакшају душу.

Једна од карика у том ланцу, који треба да допринесе таквом развоју, јесте и Институт за нестала лица БиХ. Или би требало да буде по опису посла јер у тој институцији годинама не могу да уведу реда ни у своје редове.

Из Републике Српске дуже вријеме упорно понављају да су процес тражења несталих и идентификација посмртних остатака дошли у озбиљан застој од када је то у надлежности Института за нестала лица, посебно када је ријеч о српским жртвама.

Исто тако и опет озбиљно, с друге стране, на стање у институту поново су прст уперили ревизори са нивоа БиХ који су у најновијем извјештају уписали да су појединим члановима у тој институцији мандати истекли прије готово десет година, а да дио руководства има статус "привремени" што све, када се сведе и подвуче црта, може озбиљно пореметити планове и задатке.

А они нису играчка и не смију бити јер је ријеч о жртвама, међу којима не смије бити разлика. Жртва је жртва, али и вријеме је вријеме.

У протеклим годинама било је покушаја реорганизације института, али све је стало. Одређени договори између Републике Српске и ФБиХ пали су у воду прије него што су дошли на потпис и тако данас имамо институцију чијим радом многи нису задовољни и чији је цијели статус, може се рећи, у незавидном положају. И то је најгоре што може да се дешава, а дешава се.

Многе мајке на свим странама још траже несталу дјецу. Многи малишани из тих ратних година траже своје мајке, очеве, сестре, браћу и друге најмилије којима се сваки траг изгубио почетком деведесетих година прошлог вијека. Да, прошлог вијека. То није посао који се може завршити преко ноћи, али је и јасније да је било и да још има недопустивих опструкција у процесу тражења несталих особа и идентификације посмртних остатака.

У Институту за нестала лица се морају посложити све коцкице на начин да та институција почне да ради и извршава повјерене задатке како треба или да се стави кључ у браву те да послове преузму други док још није касно.

Времена за то је све мање, а све више има оних који су заувијек отишли, а нису сазнали ништа о онима без којих су остали у оном мучком времену. Тај низ се мора прекинути ако желимо да и даље тврдимо да само људи.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана