Нестали у чекању

Ведрана Кулага Симић

БиХ још за собом вуче бројне ратне коријене и највећи дио кривице због тога је на адресама политике и правосуђа чије су одређене структуре чиниле све како тензије међу народима одржале, чак и појачале.

Иако је од стављања тачке на посљедњи рат прошло четврт вијека, превише је породица које још у животу држи нада да ће им неко покуцати на врата и рећи да су пронађени посмртни остаци њихових најмилијих или их позвати и саопштити им то. Али превише је, с друге стране, и мајки, очева и других ближњих које је вријеме прегазило и који су отишли у гроб прије него што им је гласник дошао на праг или окренуо број телефона.

Српска потражује још више од 1.600 несталих особа. Годинама прст упире у Институт за нестала лица БиХ коме је повјерен тај посао још прије готово деценију и по. Разлог је јасан и поновљен милион пута, а то је опструкција у тражењу и идентификацији српских жртава, иако жртва не смије да има предзнак већ гроб.

На стотине тијела или дијелова тијела још нису пронађена, а вријеме чини оно што најбоље зна. Пролази и односи са собом и информације јер је све мање оних који знају гдје су гробнице биле, а гдје су измјештене, а према оптужбама од стране српских породица и организација, дио оних који знају, не желе да причају. Због страха за себе, а неки јер им се, ето, тако може. И то је недопустиво.

Превише времена мајке, очеви, сестре, браћа, синови, кћери и други немају ни гроб својих најмилијих. Немају гдје ни да им запале свијеће, помоле се за њих, положе цвијеће и вијенце, али надлежни немају слуха за то.

Немају ни воље ни жеље да им, људски, умање бол и подаре барем то, што је некима и једина жеља у животу. Да се поново, посљедњи пут, поздраве и овај пут и опросте са најмилијима.

На адресу Института за нестала БиХ сваке године из Републике Српске оде салва жалби и критика, али правог одјека, нажалост, нема. Та институција годинама не функционише. Дијелу руководства мандати су истекли прије десет године, други су у неком привременом статуса, а сада се појавио нови проблем јер Амор Машовић, један од три члана Колегијума директора, не иде у пензију иако је стекао услове за то. Упориште за останак у фотељи проналази у томе што му мандат истиче тек у септембру ове године.

Овакав однос је додатно узнемирио организације проистекле из посљедњег рата које окупљају српске породице које још чекају да добију информације о својим несталима, прије него што и сами нестану, јер управо у Машовићу виде кључног кривца за евидентни застој. Надлежни у БиХ морају да да стану у крај агонији. Институт мора почети радити оно што му је додијељено или ставити катанац на своја врата и предати дужност онима који хоће и могу. Трећег нема.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана