Неповјерење
Из дана у дан увјеравамо се да апсурдима нема краја у овој земљи. Посљедњи у низу примјера који показују сву нелогичност, неповјерење и несклад јесте чињеница да је на званичној евиденцији незапослених у Републици Српској хиљаде људи, а да, према ријечима послодаваца, радника нема ни за лијека.
Превише несклада и неспоразума у једној јединој реченици.
Има ли их, или нема? Јесу ли они само незапослени на папиру или су стварно незапослени? Хоће ли уопште да раде? И зашто послодавци раднике траже преко друштвених мрежа, не обраћајући се онима којима је посао да посредују при запошљавању? Зашто од Завода за запошљавање траже радне дозволе за странце а да не упитају има ли домаћег кадра који им је потребан?
Питања би се могла низати унедоглед, а тачан одговор тешко да ико може дати. Ако на домаћим евиденцијама има незапослених из области угоститељства, металске индустрије и грађевинарства, како је могуће да у фирмама које запошљавају тај кадар недостаје радника?
Још је чудније то да су хиљаде људи управо тих профила на евиденцији незапослених и да се не јављају на огласе за посао који су преплавили све могуће медије.
Вртимо се у неком зачараном кругу у којем нико никоме не вјерује. Послодавци и не питају ове са бироа за домаћу радну снагу. Зашто? То ни сами не знају да објасне. Ти који се воде као незапослени наводно не питају послодавце за посао. Зашто? Ни то нико не може да објасни. Ни биро нико ништа не пита.
Како смо доспјели у ситуацију да нико никоме не вјерује и да је 66.504 незапослених у Српској само пуки број која никоме не треба сам Бог зна.
Чињеница је да су времена тешка, да је криза увелико овладала и нашим простором и да тешко крпе крај с крајем и они који су запослени и имају какву-такву (углавном малу) плату. Није логично, али ни нормално да нас с једне стране бомбардују јауцима да нема радника да се због тога гасе погони, да не могу фабрике да преузму огромне наруџбе из иностранства, јер нема ко да ради, а с друге стране да је на списку незапослених неколико десетина хиљада људи.
Очигледно смо подобро запели у комуникацији. Једни друге не питамо и не слушамо и најбољи смо када се међусобно оптужујемо.
Крајње је вријеме да мало станемо на лоптицу, пресаберемо се да видимо гдје смо и шта имамо или немамо. Јер овако, како је сада, нема смисла настављати.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
