Не ћути и не трпи!

Анита Јанковић-Речевић

Вирус корона осим што је однио низ живота, срозао глобалну економију, измијенио људске навике и утјерао страх у кости милионима грађана, гурнуо је и многе жене у пакао породичног насиља.

 

Шамари и батине којима су посљедњих седмица биле изложене многе припаднице њежнијег пола потпуно су остали у сјени борбе за опште здравље становништва. А није да их није било, било их је чак и превише, судећи по позивима на СОС телефон и захтјевима за смјештај у сигурне куће. На дјеци и припадницама њежнијег пола многи насилници су своје “мишиће” показали због немогућности изласка вани и вођења устаљеног живота, страха од могућег губитка посла, недостатка новца, отежане комуникације са пријатељима, али и претјераног конзумирања алкохола.

Удружења грађана под чијим су окриљем сигурне куће у Републици Српској кажу да је број позива жена које су биле изложене насиљу већи од десет до тридесет одсто у односу на исти период прошле године.

Да аларм звони за узбуну показују и подаци Министарства унутрашњих послова РС. Само у првих шест дана маја полиција је регистровала десет кривичних дјела која се тичу насиља у породици или породичној заједници, као и три прекршаја по Закону о заштити од насиља у породици, што су више него озбиљне бројке за тако кратак период.

Стварни број жена које су претрпјеле насиље у седмицама иза нас засигурно је далеко већи од забиљежених позива на полицијском и СОС телефону, јер многе нису могле пријавите насилнике будући да су биле затворене с њима 24 часа у четири зида. Откривање насилног понашања било је отежано и из разлога што је за вријеме пандемије био ограничен приступ болницама и домовима здравља, установама у којима се најчешће идентификују жртве насиља. Вирус је редуковао и рад службеника центара за социјални рад, што је додатно отежало да на свјетлост дана изађу модрице на тијелима многих жена.

Нажалост, многа породична насиља која се дешавају у Републици Српској и мимо ванредне ситуације остају у четири зида, јер је много припадница њежнијег пола које трпе и ћуте. Због предрасуда, стереотипа, а врло често и економске зависности од мужа, под велом тајни остали су бројни ударци, псовке и психичка малтретирања жена која су се одиграла кришом ноћу. Због небриге друштва жене, као најчешће жртве породичног насиља, и даље завршавају у ступцима црне хронике, јер су казне за починиоце такозваног злочина из страсти и даље преблаге. Разлог за овакву слику су дијелом надлежни, јер се сва брига о жртвама завршава на причи и темама округлих столова, а огроман кривац је патријархално друштво у којем живимо и гдје преовладава мишљење да је породично насиље приватна ствар. Батине нису приватна ствар и томе треба да мајке уче своје кћерке, јер нема оправдања за насиље.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана