Љубав не боли

Анита Јанковић-Речевић

Посљедњих година готово да не прође мјесец а да не прочитамо да се негдје у РС, БиХ или региону десила љубавна трагедија са бруталним убиством, а потом и самоубиством. Разлог мање-више увијек исти.

Бивши љубавник под изговором шекспировске љубави себи даје за право да одузме живот некадашњој партнерки јер она не жели да му се врати.

Управо се такав сценарио одвио у уторак ујутро на сарајевским улицама. Ненад Чаушевић рафалом из аутоматске пушке слеђа је убио бившу дјевојку Санелу Трестену. Убиство је окарактерисано као још једна злочин из страсти јер су наводно њих двоје раскинули љубавну везу. Тако је љубав, бар како се представља, поново постала разлог за злочин, и то онај најтежи.

Љубав, баш као и страст дефинише се као веома јако осјећање према некоме и већина људи у тим емоцијама види само љепоту.

Како онда та два дивна осјећања о којима су испјеване најљепше пјесме и исписани најчитанији романи у секунди постану окидач за свирепи злочин.

И то толико често да су људи готово огуглали на љубавне трагедије изазване опсесијом, залуђеношћу или  болесном љубомором.

Такозвани злочини из страсти као да су постали нормална појава у друштву. На вијести “муж ножем убио жену, а затим се објесио”, “убио супругу на радом мјесту па пуцао себи у главу”, “пресудио бившој дјевојци па се разнио бомбом” људи само одмахну руком, уз повик “не поновило се” и крену даље. А поновиће се и то колико сутра јер јавна осуда таквих дијела упорно изостаје. Јер родитељи и школе не подучавају дјецу да љубав не боли, да је то најневиније осјећање из којег се рађају само лијепе ствари. Нико их не учи да неузвраћена љубав није крај свијета и да их људи не остављају јер нису довољно лијепи, паметни или вриједни.

Људи су склони да такозване злочине из страсти правдају психичким поремећајем личности, дисфункционалном породицом, а неријетко те потезе приписију алкохолисаном стању починиоца. Након убиства обично чујемо да је починилац био добар и миран човјек и да нико није могао очекивати да ће тако нешто урадити. А најгоре од свега је када се убиство правда љубављу.

Да ли је заиста могуће убити из љубави? Ја бих рекла не! Јер када волиш, предмету своје љубави желиш само добро, а све остало је себичлук, опсесија и мањак храбрости да се суочиш са животом без вољеног бића.

Свако од нас је бар једном у животу доживио одбаченост и неузвраћену љубав, али нисмо сви узели пушку у пресудили особи која нас не воли. Оправдања за такве злочине нема.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана