Криви јер су Срби
Приче о страдалој српској дјеци у протеклом рату у БиХ, свака понаособ, леде крв у жилама.
Догађаји у којима су прерано угашени млади животи у вихору рата тјерају на сузе, тугу или и бијес сваког човјека који буде упућен у та дешавања.
Присјећања и свједочења о стравичним убиствима најмлађих која су ових дана угледала свјетло дана кроз монографију “Дјеца жртве рата 1991-1995”, а коју је објавио Републички центар за истраживање рата, за наук су да тако нешто никада више не би смјело да се догоди.
Судбина једанаестогодишњег Слободана Стојановића из малог братуначког села, којег су у јулу 1992. године звјерски убили припадници Армије БиХ након што се вратио у село по свог пса, само је једна у низу тужних прича деведесетих година прошлога вијека.
Непријатељска рука била је немилосрдана и према малој Вишњи Бајић из Високог, која је рањена у стомак након пада минобацачке гранате. Иако је могла преживјети у зеничкој болници, гдје ју је отац одвезао, рекли су да “не лијече четничку дјецу”. Тешко је и замислити да један љекар или медицински радник, који ради по принципима Хипократове заклетве, изговори такву реченицу, без обзира на нацију или вјеру којој припада.
У том проклетом рату у БиХ страдало је 1.418 српске дјеце, од чега смртно њих 485. Та недужна млада бића могла су данас бити љекари, правници, глумци, научници, астронаути, да неко тамо није одлучио да им једним метком све то одузме.
Иако према правилу ратовања дјеца никада не смију бити легитимне мете, бројна свједочења показују да су зликовци свјесно на нишану држали неког дјечака или дјевојчицу и одлучили да пуцају. Тако је из непосредне близине ватреним оружјем и снајпером убијено 16 малишана и исто толико рањено, док је хладним оружјем одузет живот седморо дјеце и једно рањено. Ови потресни подаци о страдању и патњама недужне дјеце која нису ни знала шта је рат свједоче о томе колико је човјек звијер. Јер, шта то може натјерати једно људско биће, до звјерска природа, да повуче обарач и убије недужно дијете. Тешко да постоје идеали или вјерска увјерења која су мотив да се оконча живот једном дјетету.
Монографија о страдању 12 бањалучких беба, коју је Центар за истраживање рата РС раније објавио под називом “Шта су скривиле”, побуђује вјеровање да су бебе, као и сва српска дјеца у рату, убијени јер су били Срби и то је сва њихова кривица, ако се уопште може говорити о било каквој кривици дјечака и дјевојчица.
Страхоте рата које су на својој кожи осјетила дјеца у БиХ, и то не само српска, већ и хрватска и бошњачка, довољан су разлог да се на овим просторима ријеч рат више никада и не помене, а камоли да се деси. Тужних судбина било је на претек, вријеме је за љепше странице историје.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
