Кости
Иако је од завршетка рата на овом простору прошло више од четврт вијека, на стотине и стотине породица још не знају гдје су им најмилији јер нису се вратили на кућне прагове када је објављено да је стигао дуго дозивани мир, а ни током свих ових година. А погледали су их свако мало.
Процес тражења несталих особа је један од оних који се налазе на листи на коју стиже највише критика, и то оправданих, посебно из Републике Српске у којој одговорно тврде да бошњачки кадрови у Институту за нестала лица БиХ, од када је он основан 2008, раде све како би зауставили потрагу за српским жртвама током деведесетих година. Све снаге су, према тврдњама српских породица, усмјерене у тражење и идентификацију остатака оних за које се сумња, претпоставља или поуздано зна да су, прије свих, Бошњаци, а да би и тако погурали тезу да су једине жртве били управо припадници тог народа.
Са жртвама нема играња, односно ако има ишта људско у човјеку, не би тога требало да буде, али у годинама које су иза нас свједочили смо којекаквим покушајима манипулација. Од настојања да посмртне остатке Н. Н. лица из ко зна којег доба подведу као жртве посљедњег рата, наравно бошњачке, па надаље. И док су српске породице безброј пута до сада тражиле озбиљност и да надлежни коначно схвате тежину посла који им је повјерен, појединци и групе су, с друге стране, одлучили да ствар узму у своје руке и почну да копају, онако, по свом нахођењу, и траже кости некадашњих сабораца.
Грађане Пала и Трнова с правом је узнемирила ненајављена акција бивших бораца такозване Армије БиХ који су им упадали на приватна српска имања са тврдњом да трагају за несталима у акцији “Коверат” која је током 1992. године и покренута од њихове стране.
Како су, према тврдњама мјештана, ненајављено дошли, исто су почели и да копају земљу. И да ли је то нормално? Да ли то значи да сада сваки човјек може да узме крамп или довезе багер те почне копати гдје год пожели? Без питања и било каквог одобрења? Шта би било када би српске породице на тај начин кренуле у потрагу за најмилијима јер, како тврде, Институт за њих неће ни да чује? Злочинци не треба да се враћају на мјеста злочина јер то никад не може да изађе на добро, а увијек постоји онај црв сумње који указује да је могуће свашта. И да на српским имањима, у тим копањима, буду подметнуте кости за ко зна које циљеве. Какав год да је Институт, постоје процедуре, прописи и кодекси којих сви треба да се држе како би што више особа поново добило име и презиме. Па макар и на надгробном споменику. Како би они који годинама већ гледају у пожутјеле слике имали пригодно мјесто да положе цвијеће, запале свијеће и помоле се за душе најмилијих.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
