Јуче, данас, сутра

 Ведрана Кулага Симић
Јуче, данас, сутра

Ријеч “мир” је одувијек била једна од најскупљих, али је и као таква почесто, и под овим нашим дијелом неба, знала да буде, нажалост, погажена.

Деведесете године, њихов крвави почетак, многи становници БиХ, односно Републике Српске још памте на својој кожи, а остали се тог несрећног доба мање или више само сјећају, или знају из прича оних који су имали ту срећу да могу и данас да свједоче о томе. За разлику од хиљада и хиљада других, на свим зараћеним странама, који вијест о миру из Дејтона нису дочекали. Који су као покошени падали на борбеним линијама, улицама, кућним праговима.

Од договора о Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, те потписивања се навршава 27 година током који се издешавало превише ствари, али далеко мање оних добрих и потребних овој и оваквој БиХ.

Домаћи политичари и међународне дипломате су највећи кривци за то јер је добар дио народа поново научио да буде добар комшија и пријатељ, и да људе дијеле на добре и лоше, а не на Бошњаке, Србе, Хрвате и остале. Бројни су након прекида сукоба гледали како да огњишта подигну из пепела те да својој дјеци и старијима помогну да стану на ноге и утабају путеве за бољу и мирнију будућност прије свега.

Међутим, они нису имали подршку изабраних представника у обиму која им је и требао јер су неки, који су играли главне улоге на политичкој позорници, својим дјеловањем више погодовали оном другој страни на којој су остале усијане главе. Толико усијане и препуне жеље да у миру добију немогуће те спремне да, зарад тих циљева и идеала, поново задуже оружје.

Реторика политичара им је погодовала, а говорнике су те повратне реакције у доброј мјери подстицале да јаче наставе са заговарањем онога што не може бити створено и по њиховим визијама бити скројено у овом дијелу Балкана.

Дејтонски мировни споразум у послијератној БиХ многима није одговарао јер ниједна страна није добила све што је хтјела. Ипак, мир је тих дана на овом простору био насушна потреба. Проливено је превише недужне крви и превише суза за најмилијима, али у рату никад и нигдје нико није гађао нити руже бацао с неба.

Ипак, и нажалост, у лавиринту домаћих и унапријед осуђених жеља на пропаст и међународних представника у ликовима високих представника изгубили смо драгоцјено вријеме. Бесповратно. Због политике и којекаквих интереса трпио је народ, економија па и БиХ, чак и због оних који се представљају као њени највећи чувари.

И ништа ни након 27 година појединци нису научили. Ни у БиХ нити Европи и остатку свијета када је ријеч о овој балканској земљи. Мада се све чини да нису ни хтјели, већ да су свјесно будили духове прошлости. Јасно је да ћемо у овом сулудом лавиринту остати док нас не пусте на миру и док им ми сами, и сви једним гласом, то одавде и не поручимо. Годишњица Дејтона је идеално вријеме за то.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Носталгија
Носталгија
Корак испред
Корак испред
А шта ћете сад?
А шта ћете сад?
Чип мржње
Чип мржње
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана