Истина или мантра

Дарко Момић

Пракса и пресуде Хашког трибунала не остављају ни зрно сумње за тврдњу о његовом антисрпском карактеру, а ту етикету је сам себи наметнуо тиме што није пронашао доказе да су Насер Орић, Анте Готовина и Рамуш Харадинај злочинци. И тачка.

Међутим, лидеру СДА Бакиру Изетбеговићу и његовим идеолошким истомишљеницима то није довољно и никако не могу да опросте Хашком трибунал што ни у једној пресуди није експлицитно навео да су Срби генетски геноцидаши и најгори и најбестиднији народ од постанка свијета. Другим ријечима, пресуде којима су највиши војни и политички функционери Срба с ове стране Дрине осуђени за геноцид у Сребреници (Није био геноцид!) нису довољне Бакиру Изетбеговићу који у својој патолошкој мржњи свакодневно блати српски народ до те мјере да тврди да су Срби починили геноцид над Бошњацима чак и тамо гдје то није “утврдио” ни Хашки трибунал.

Та патолошка мржња према Србима и Републици Српској коју са Изетбеговићем дијели цијело политичко Сарајево, увијајући је често у обланду “борбе за права и једнакост свих грађана БиХ”, не само да не јењава, већ се испољава свакодневном и на сваком мјесту. Ипак, гротескно дјелује чињеница да је мантра о “геноцидашима” и агресији на БиХ посљедњи пута поновљена прије два дана на Курбан-бајрам. Иако елементарна пристојност налаже да се бар на вјерске празнике треба уздржати од порука пуних мржње, Изетбеговић јуниор показао је да је код њега пристојност у другом плану у односу на патолошку мржњу и политичке циљеве. Посебно згрожава што је заједничку сахрану 12 Бошњака из Козарца убијених 1992. године од стране српских снага у злочину за који су одговорни оправдано завршили иза решетака, умјесто за позив на помирење искористио да поручи да ће “шехидска крв и истина очувати БиХ” и понови да у “БиХ није био несретни сукоб, већ агресија, геноцид, етничко чишћење”.

У свему томе, тачно је само да ће истина очувати БиХ, а истина је да су Срби чинили злочине, али исто тако и да су били жртве. Истина је да су у Сребреници, Приједору и бројним другим мјестима почињени злочини, али и у Кравици, Брадини и бројним другим мјестима. Истина је да је у редовима ВРС било добровољаца из Србије, као и да су неки од њих починили злочине над Бошњацима и за које су већином осуђени. Али истина је и да је у тзв. Армији БиХ било добровољаца из арапских земаља који су починили злочине над Србима, а за које нико од њих није осуђен.

Е та истина можда може да очува БиХ, али у том случају мантра о агресији и “геноцидашима” пада у воду, тако да Бакир Изетбеговић и његови истомишљеници морају да одлуче шта им је прече. Истина или мантра!

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана