Искра хуманости
Хуманост не зна за границе, видјели смо небројено пута до сада, а да у нашем народу и даље живи солидарност, свједоци смо на конкретном примјеру када је седмочланој породици Мандић у прњаворском селу Просјек изгорјела кућа. Одмах су у помоћ притекле комшије и људи које је ова трагедија погодила. Понудили су одјећу и обућу, ставили се на располагање око физичких радова, струје, чишћења.
Да, баш обични људи јер никад не знамо шта нас сутра чека и каква нас судбинама може задесити. Саосјећали су с њима и солидарисали се, понудили оно што имају. Осјетили су потребу, али се и ставили у ситуацију да нешто што стварате цијели живот изгубите за десет минута.
И док Мандиће живот није мазио, јер су радили пуно да би имали мало, али довољно и поштено, постали су персонификација људскости те им сви морамо помоћи. Задесила их је несрећа, а ватра је однијела све, па чак и оно мало уштеђевине што су имали, али није наду. Ипак, најважније је да су сви чланови породице остали живи, али и да је вијест дошла до људи који са свих меридијана понудили помоћ.
Подршка, топла ријеч, али и охрабрење стигли су чак и са Косова и Метохије, па све до Њемачке.
Кућа ће бити обновљена, Мандићи се наставити да живе нормално, али још једном су обични људи положили испит хуманости и солидарности, а невоље нас уједине, баш као што је то случај са овом породицом.
С друге стране, нисам видио ниједног политичара, било из власти или опозиције, да је пришао и понудио помоћ. Да ли разлог лежи у чињеници да су прошли избори.? Господо, није живот само онај листић на папиру за који клечите да вас заокружимо, гдје се сви кунете у патриотизам, а гдје сте када је проблем код обичних људи? Свакодневица је нешто сасвим друго, помоћи људима који изгубе све што су стварали, али вјероватно ви то и не можете схватити, наравно, част изузецима, јер не знате шта значи живјети “од првог до првог”, али и дијелити њихову судбину и заједничке проблеме.
Избори су прошли, али проблеми нису и неће. Много је примјера гдје је људскост побиједила, а један од њих је и требињски угоститељ Александар Влатковић који је понудио његовим суграђанима који немају новца да се послуже слободно у пицерији чији је власник на југу Српске. Е то су побједници, тихи хероји, јер не траже ништа за узврат, и нисмо им ништа дужни. Ипак, можда јесмо једно велико и искрено хвала. Јер имати такве људе у времену материјализма је привилегија.
Судбина породице из Прњавора ујединила је нацију и вратила наду да је људскост и даље ту, код нас станује. Пуно је сиромашних, а још више оних који то не желе, неће или не смију да признају, а у овакве акције морамо се сви укључити, на начин на који можемо дати свој скромни допринос.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
