Хљеб са седам кора
Године обојене благостањем на овом подручју готово да су заборавили и наши родитељи. Било их је, али давно, а након њих услиједиле су оне најтеже, ратне, па послијератне.
И таман када смо се колико-толико опоравили од свега тога, услиједила је нова финансијска криза, а онда и поплаве, земљотреси...
Навикнути на вјечиту борбу кроз животна беспућа, несташице и поскупљења готово да су нам постала нормалност. Онда је дошла пандемија вируса корона и таман када смо и њу углавном преживјели, почео је сукоб између Русије и Украјине. Иако су географски далеко сукоб између те двије земље на истоку свакодневно нам загорчава живот.
Кренуло је са поскупљењем нафте на свјетским берзама, а онда су муњевитом брзином наставиле да расту цијене свих производа и услуга, како у свијету тако и код нас, јер кад барел поскупљује, цијене преко ноћи лете у небо.
Тако је и просјечна цијена хљеба, једне од основних животних намирница у Српској за 30 одсто виша него лани. Са друге стране, цијена хљеба у Европи порасла је за 18 одсто и Европљани, хватајући се за главу, тврде да је то историјски максимум. Европа јауче на сав глас, иако је далеко развијенија, иако је животни стандард њених грађана миљама далеко од нашег.
Није хљеб једина намирница коју плаћамо по далеко вишим цијенама него прошле или претпрошле године. Готово да нема производа који није скупљи. Како цијене расту, тако је и наша потрошачка корпа све празнија.
А ми, ми смо на кризе превише навикнути па углавном ћутимо и трпимо. Научило нас вријеме, једна по једна окупаторска чизма које су овуда газиле вијековима, научио нас живот. Ћутимо и трпимо.
На прсте се могу избројати године у којима наш народ није јео хљеб са седам кора. А такав нам је на менију и сада.
И ником ништа. Сви ћуте и чекају. Једни чекају исход сукоба на истоку, други исход на берзама, а ми уз све то и да прође 2. октобар. Онда ће ваљда бити све мало јасније.
Можда ће они који буду држали конце у својим рукама ипак ставити прст на чело, размислити и донијети бар неке одлуке којима ће заштитити народ који их уосталом и бира за те функције и фотеље у којима сједе. Можда ће коначно да се сјете да не треба само њима за скупоцјене лимузине, разноврстан мени, дневнице и путовања, да треба и сељаку и раднику.
Можда некоме падне на памет да и обични смртници треба да живе, а не само да преживљавају поскупљења далеко већа него у Европи, са платама и пензијама које нису ни приближне европским.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
