Дипломатија без одговора

Ведрана Кулага Симић

БиХ, као земља, не функционише. И то није само посљедњих мјесеци, него су сви свјесни да су коријени проблема у даљој прошлости. Некада се и чинило да напредује, али би назадовање често и веома брзо стигло као хладан туш.

У многим секторима је превише несугласица и размирица па није могуће чак ни видјети излаз из тог лавиринта међусобних оптужби за све и свашта те гурања у први план личних и неиспуњених ратних циљева и интереса.

Заједнички ниво власти је, с правом, понајвише на мети критика, посебно ако се узму у обзир рачуни који на дневном, мјесечном и годишњем нивоу стижу на наплату грађанима као пореским обвезницима.

Прегломазна администрација, институција за нешто, а, у ствари, ни за ­шта је у неку руку слика и прилика оног што, уз којекакве привилегије и накнаде, постоји на том заједничком нивоу власти у БиХ. Један дјелић те слагалице је Министарство иностраних послова које је, уз ресор одбране, стално под лупом јер доста, па чак и превише тога није дошло на своје мјесто. Али и то је одраз онога што БиХ заиста јесте.

У неколико наврата ранијих година покретане су приче о дипломатији, од сједишта у Сарајеву до бројних амбасада и конзулата широм свијета. Рад и дјеловање министара, амбасадора и других дипломата гурани су као тема на дневне редове сједница Представничког и Дома народа, али је, по неком неписаном правилу, све то падало у воду јер није било довољно воље да се о томе отворено прича у потрази за одрживим рјешењима или се и причало, да се прича, те да крај буде у ријечима - тресла се гора, родио се миш.

На самом почетку мандата актуелне министарке иностраних послова БиХ Бисере Турковић од стране оних који су јој блиски и који су јој дали да буде  на тој позицији чуло се да ће бити гафова с њене стране. И тако се показало. Доста тога је урадила на своју руку. Игнорисала доста правила и ланац који је на снази, макар и на папиру. У парламентарним салама је готово није ни било, а према посљедњим подацима са тих адреса, такав однос и понашање су превршили сваку мјеру те су појединци одлучили да дигну руке од ње и да питања која су мјесецима остајала без одговора прослиједе другима из тог дипломатског свијета не би ли написмено добили податке које траже.

И на тај начин је Турковићева, као и у неким другим случајевима, показала свој лични и професионални однос према Парламенту и онима који су тамо да представљају становнике БиХ и чије је право, а прије свега обавеза да од ресора иностраних послова траже информације о понашању у сједишту, те у бијелом свијету.

БиХ никада није средила стање у својој дипломатији. Некада није могла, а чешће није хтјела јер јој то, аман, није у интересу. И док год је тако, неће ни у БиХ бити као у нормалним земљама јер је посао дипломата да раде за све у својој земљи, а не за оне који су их поставили на те позиције. Од министра па надаље.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана