Позоришна критика: Јежева кућица/ Неваљала принцеза

Глас Српске 01.11.2007 00:00

Пише Лука КЕЦМAН

ПРЕТПОСЛЕДЊИ дан Фестивала започео је наступом Позоришта лутака из Мостара. У својој јубиларној 55. сезони одлучили су се за добру литературу и једну од најбољих прича за децу, исписану руком великог крајишника и вечитог детета Бранка Ћопића, звану "Јежева кућица". Репертоарски тачан и промишљен потез, пре свега зато што би ово Ћопићево дело требало позоришним рецептом прописати за сваку генерацију, да научи како се воли своја кућа и свој дом. Редитељ представе Роберт Валтл, који је ове године прилично присутан на фестивалу, одлучио се за једноставан, равнолинијски приступ, њему очигледно својствен, тражећи упориште у тексту, костимима-луткама, и музици. Од свих ових елемената музички највише збуњује, с обзиром на то да је веома близак рок изразу, и као такав сам егзистира у представи. Нити је текст таквог органског садржаја да би могао истрпети јаке рок акорде, нити је костимима учињено било какво приближавање у том смислу, што се, такође, односи и на глумачку игру. Отуда најчешће и грлено, речитативно певање које је свакако у дисхармонији са лирски интонираним стиховима Бранка Ћопића. Међутим, глумци су ипак остали на трагу ове лирске приче и врло тачно и одмерено играли корео пасаже у паузи певања стихова. Вредан помена је и рад кореографа, Наталије Манојловић, која је заправо својим решењима заслужна за половину представе. Представа која се гледа с пажњом и која децу не оставља равнодушном. Вечерњи термин је био резервисан за Позориште Пуж из Београда, са представом "Неваљала принцеза", аутора Бранка Милићевића и у режији Слободанке Aлексић. Представа која је премијерно изведена у пролеће 1999, и која је већ дуго на репертоару, и која демонстрира један стил игре за децу који је можда те године био актуелан. Ретка су позоришта која данас посежу за кревељењем, бекељењем, шутањем у задњицу, ударањем по глави и другим сценским средствима који пре одговарају циркуској шатри него једној позоришној представи. Такав израз је могућ и у позоришту, али под условом да га спроводе циркуски ликови. Рађена са намером да буде представа за сву децу света, како стоји у поднаслову на афиши, аутор текста се одлучио за писање минимума текста, заправо основне фабуле, која је после лако преводива на друге језике и још лакша за учење напамет. Потез који је у практичном, маркетиншком, смислу врло добар јер се на тај начин може играти заиста по целом свету. Aли шта је између текста? Управо оно што сам навео на почетку овога приказа. Бескрајна понављања у гестовима и физичкој радњи, који се врло брзо дешифрују, препознају и тиме игра постаје предвидива. Да ли се такав приступ допада деци? Наравно! Које дете не воли да гледа циркус? Које не пожели да буде неваљала принцеза или добри и праведни чаробњак? Које дете се неће насмејати на шутање и ударање другог или пад глумца, намерни или случајни? A остало? Лик, карактер, заплет и слично? Принцеза је неваљала и тачка. Која није размажена? Чиме млади странац, Гојко завређује принцезину руку? Само својом физичком лепотом или поседује и ону, најчешће важнију, духовну? Оваквих и сличних питања која се намећу после одгледане представе је доста. Можда аутори и нису желели да се баве њима. Можда им је довољно да се одлично забаве са децом. Имају апсолутно право на то, али колико је то вредно фестивала, остаје да се размисли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.