Богати, поново, убили Европу

Александар Стојановић

Као бомба на европском континенту одјекнула је вијест да најбогатији европски фудбалски клубови праве затворену “Суперлигу” у којој нема мјеста за ситну рају и сиротињу. Неко би рекао: “То је само споредна ствар”, без обзира на то што је најважнија на свијету, али овај случај је један од посљедњих клинова које је капитализам ударио у сандук посвећен страсти, чистоти, обичном човјеку.

Већина љубитеља спорта ово је протумачила као издају и била је шокирана вијешћу, као да арапске паре, банкари, разноразни фондови и менаџери нису већ одавно направили толики јаз између сиромашних и богатих клубова да је било само питање времена када ће до овога доћи.

Оваква одлука је код највећег дијела људи изазвала бијес и револт, а са разлогом је дата оцјена да је ово пропаст и крај фудбала каквог смо познавали, а у цијелу причу укључили су се и француски предсједник Емануел Макрон и британски премијер Борис Џонсон са причом да ће “заштити различитости”. И тиме је јасно потврђено да спорт одавно није питање игре и разоноде, него важно средство промоције и политике којим богатуни и аристократија настоје лакше да допру до маса.

Свјетско фудбалско првенство одувијек је било најпопуларније такмичење, а у тренуцима његовог одржавања све очи свјетске јавности уперене су баш на њега, па и да избије рат нико не би марио. Куп европских шампиона, а касније Лига шампиона, постала је својеврсно спортско отјелотворење европске идеје о једнакости, отворености граница, тамо гдје мали имају једнаке шансе са великима... Тако су једна Бугарска, Румунија и Југославија осамдесетих година заиста могле да се мјере у разним параметрима са нпр. једном Холандијом или Белгијом. Међутим, некад када су се и у самој Европској унији почеле издвајати поједине државе попут Њемачке или Француске, упоредо су и фудбалу почели да се издвајају богати клубови.

Како је Европска унија и европска идеја била све теже достижна земљама у транзицији, тако је и Лига шампиона постала све недостижнија за клубове из тих држава. Баш као што су се клубови клизали и киксали у другом или трећем претколу квалификација, тако су и државе увијек запињале на неком од поглавља у преговорима. И као што су нас политичари убјеђивали да је статус кандидата добар и нешто позитивно, тако су и клубови, који су кроз сеоске лиге улазили у прво претколо и губили од тимова за које нису чули ни најискуснији кладионичари, говорили да “играју Европу”.

Како је УЕФА убјеђивала Борац, Жељезничар, Сарајево или Зрињски да су Европа неки пашњаци у Летонији, Малти и Естонији, тако и нас ЕУ убјеђује да су разноразна поскупљења и друге перипетије “европски стандард”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана