Спортска галаксија: Тешко народу са незналицама

Глас Српске 20.09.2007 00:00

Пише Добривоје Боби ЈAНКОВИЋ

ОВAКО вам је, кажу, одвајкада било у Србији. Када је једна половина народа, или комшија, за нешто изјашњена, друга половина је обавезно против. Не толико против онога о чему се изјашњава и за шта гласа прва половина људи, колико је друга половина људи против прве половине. Тачно је таква слика о нашим наравима ових дана била у српском парламенту, када се о предлогу Закона о сузбијању нереда на спортским приредбама могло чути све и свашта. Сам текст предложеног закона је на месту. Има детаља који су позајмљени из законодавстава развијених држава. Даље, екстремни моменти су исправно лоцирани, и казнене мере које закон предвиђа делују врло озбиљно. Е, када су посланици навалили на скупштински микрофон, предлог Закона био је преплављен неслогом на српски начин. Многи посланици су крајње нестручно расправљали, а многи од њих баш о предметној материји немају појма. Aли, пошто у поимању демократије они мисле да на незнање имају право, тешко томе коме такви посланици кроје законе и судбину. Овако, рецимо, изгледа циркуски чин док дилетанти, трошећи народну струју, нерве и паре, говоре: на предвиђене санкције, до робијања за теже инциденте као што је случај погибије Звездиног навијача на северној трибини Партизановог стадиона, усред финиша расправе о закону који је неопходан, појаве се за говорницом неизбежни контраши, са чувеним доктринама комунистичког порекла како није ствар у казненим законима него у општенародном васпитању, од обданишта, па преко породице и школе, знате већ... Искуство, наравно, говори да су ти профи-дискутанти потпуно другачији говорници у пост фестуму неке екстремне ситуације са навијачима. Тада се они позивају на Маргарет Тачер и њен гвоздени законик о сузбијању насиља на фудбалским стадионима. Њен закон, са хапшењем изгредника на лицу места, донет је у, могућно је, бар мало развијенијој британској демократији од српске. Нажалост, овде сви воле да жилаве и да гњаве, уместо да експедитивно уређују прописе како би у нашем спорту завладао ред. Није, разуме се, предметни закон савршен, али чини корак напред. Коначно, Закон о јавном реду и миру постојао је и до сада, али је питање како је и колико био поштован. Како и колико, иза граница реда, када се "буразерски" или "кумовски" сваки пропис може изиграти. Последњи пример потајног помиловања једног кошаркашког председника који је на мртво име премлатио судију - све говори о нама. Ето, то чинимо ми, а овамо смо на сва уста против португалског селектора Сколарија, који је насрнуо на нашег репрезентативца Драгутиновића... Све то раде аматерски радници у спорту, људи који немају обавезу да одговарају. И, када смо већ код аматера у руковођењу професионалцима, није на одмет чути вапај који је отац Новака Ђоковић, Срђан, упутио свима који га, иначе, неће послушати: "Професионализација спорта мора да буде потпуна, у противном нема шанси за напредак. Да аматери коло воде, као што је у нашем заосталом спортском уређењу, а да се професионалци боре за резултате - то нигде нема. Има, додуше, још понегде, има, нажалост, тога у нашој Србији." Срђан Ђоковић се добро сећа како су се аматерски радници понели према његовом сину када, због њиховог неразумевања потреба врхунског спорта, Новак замало да постане Словенац или Немац. Кога бисмо данас својатали да је испало тако? Према томе, ако не почне буђење аматерске спортске Србије са шаком ко зна каквих професионалаца у спорту, зна се где ћемо остати. Погледајте само кошарку у данашњем времену: да је организација професионална, сигурно не би било млаћења празне сламе о неуспеху на Европском првенству, и то на најширем фронту, него би се улагачи у спорт (стручни и финансијски) брзо договорили о стању и излазу из ситуације. Професионализација или - крај. Таква времена долазе, волели наши аматери та времена или не. Ваљда и тај нови Закон о спорту то разуме, али опет - не знам због чега га и од кога толико дуго крчкају или крију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.