Балкан на ЕУ менију

Вељко Зељковић
Балкан на ЕУ менију

Боље бити за столом него на менију, рече предсједник Србије Александар Вучић образлажући зашто је на крају ипак одлучио да оде на самит Европске уније и Балкана у Тирану, на којем ће учешће узети лидери 27 чланица ове заједнице и земаља региона.

Утисак је, међутим, да су балканске земље и даље тек ставка на бриселском менију, које су поново уврштене на европски “јеловник”, у одјељку “предјело”, због ситуације у бези са Украјином. Та њихова наводна брига о томе како људи на овим просторима живе, прије свега је политички обојена.

Не крије то ни предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, која је истакла да је главни циљ “приближавање овог региона Европској унији и јасно дистанцирање од Кине и Русије”, што никако не иде под руку са недавном изјавом њемачког канцелара Олафа Шолца да не би требало правити нову блоковску подјелу свијета, сличну оној из хладног рата.

Деценијама уназад Брисел овај регион држи у потпуном мраку, загушљивој и мемљивој чекаоници, жељезничкој станици кроз коју још дуго, дуго, неће долазити возови за Европу.

Када год би се поменуло чланство у Европској унији или кандидатски статус, измишљани су нови услови и прављени дуги штапови са свјежим шаргарепама. Слично и сада. Сви нешто обећавају, од укидања роминга до енергетских пакета помоћи. Покушава се овдашњој јавности приказати како Брисел брине о овим просторима, а у ствари иза свега се крије намјера да Балкан буде у сваком погледу одвојен од било каквог утицаја Кине и Русије. Па чак и економског. Стога се не ради о никаквом “приближавању” ЕУ, већ у ствари о “одвајању” од бриселских мрских непријатеља.

Због тога је уосталом поново оживио и њемачки пројекат “Берлински процес”, којим се земље западног Балкана увлаче у једну политичку заједницу, што у преводу значи да би БиХ, Србија и остале земље из региона морају ускладити своју спољну политику с оном бриселском па и онда када то није у националном интересу тих земаља.

На тај начин се настоји обесмислити и “Отворени Балкан” и економско увезивање Србије, Албаније и Сјеверне Македоније. Јер, откуд право Београду, Тирани и Скопљу да самостално одлучују о својој судбини.

Западноевропске земље, нажалост, овдашње државе и даље доживљавају као резервате за кужне. То се најбоље може видјети из њихове свакодневне реторике. Они ове просторе никада не називају југоисточном Европом, већ Балканом и западним Балканом. На тај начин нас и даље одвајају од себе и гурају у наручје других. Уколико то желе промијенити, требало би да престану са тим етикетирањем и прихвате да будемо за столом, не на менију. Једноставно, зар не!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана