Бечке шетње: Феномен јавног самоуништења

Глас Српске 10.10.2007 00:00

(Специјално за "Глас Српске" из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

КAКВA год била јавна перцепција њихове употребе - третирали их као креативни стимуланс, експеримент на помјерању граница чулности или као акт на ивици криминогених активности - дроге су саставни и неодвојиви дио шоу-бизнис миљеа. Као такве, дроге су увијек добродошле у симплифицирани свијет медијских тумачења, а њихови славни поклоници и конзументи - свјесни наивне медијске слике која њихово аутодеструктивно понашање презентује као буновништво и презир према малограђанском моралу - нимало уплашени негативним публицитетом, своје нездраве животне навике радо дијеле с јавношћу. Историја медијске глорификације коришћења дрога сеже далеко у прошлост. Један од првих процесуираних случајева злоупотребе опијата - ако се тако може назвати конзумирање марихуане - који је изазвао велику медијску пажњу, десио се, у Холивуду, крајем четрдесетих година прошлог вијека, када је фамозни Роберт Мичам осуђен на, симболичну али довољно упозоравајућу, затворску казну. Треба ли рећи да је тај догађај не само учврстио Мичамов статус обожаваног холивудског кулера, него је, неочекивано, дјеловао попут јаког вјетра у леђа његовој глумачкој каријери. Из тог, или неког сасвим другог разлога, најпромптнији објекат пажње жуте штампе и најпознатији становник насловних страна булеварских магазина, дивљи дечко британског попа, лидер "Бебишемблса" Пит Доерти, не показује ни најмању жељу за мијењањем својих животних навика. Иако та његова рутина подразумијева, јавности већ помало заморни сценарио - дроге, зависност, хапшења, клинике за одвикавање - оно што ту фарсу, још увијек, држи у фокусу медија је његова срцепарајућа, узалудна, романса са фаталном заводницом и џанки иконом из свијета високе моде, Кејт Мос. Када проникнемо у смисао комплетне Доертијеве јавне слике, и дегутантног медијског инсистирања, постаје нам кристално јасан план по ком би несрећни Доерти - ношен свијешћу петогодишњег дјетета и нагонима уплашене животиње - постао савршен насљедник на упражњеном мјесту покојног Сида Вишиза. Бреме медијске пажње и терет славе готово подједнако стимулативно дјелују на успјешност каријере британске дивље дјевојчице и омиљене партибрејкерке крхке вањштине, власнице фрапантно сугестивног соул гласа, Ејми Вајнхаус. У њеној јавној слици лако је препознати већ виђени сценарио - зависност, клинике за одвикавање (из ког се изњедрио поп драгуљ "Рехаб") - али тешко разлучити разлоге неконтролисаном нагону за самоуништењем - тако интензивном и тако пропорционалном величини талента - незабиљеженом од времена Били Холидеј. Расправи о феномену самоуништења Ејми Вајнхаус, која се у форми јавног форума протеже енглеском штампом, прикључили су се и ноторни типови (ваљда као стручњаци за питање зависништва) Кит Ричардс и Мик Џегер, исказујући забринутост за њено здравствено стање, које је, према општем (стручном и лаичком) мишљењу, алармантно. Aко је тачна прича да је порука на телефонској секретарици Стива Ерлеа, америчког трубадура и још једног освједоченог порочника и преступника, гласила отприлике: "Вани сам, гањам малољетнице, пуцам се хероином и млатим полицајце!", онда маштовитијем читаоцу није тешко замислити поруку на телефонској секретарици Пита Доертија: "Ни сам не знам гдје сам, пуцам се чим стигнем и борим се с папарацима!", или поруку на секретарици Ејми Вајнхаус: "Једном сам ногом изнад понора, не остављајте поруку, питање је хоћу ли се икад вратити!".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.