Амбис стигматизације
Самоубиство је дубоко потресан чин који оставља трајне посљедице не само на породицу и блиске пријатеље већ и на друштво у цјелини. Нажалост, овакве трагедије све чешће пуне новинске ступце у Српској.
Недавни догађаји у Бањалуци, гдје су у свега неколико дана на себе дигле руку двије жене, додатно наглашавају колико је важно да се бринемо о менталном здрављу на свим нивоима, од породичне подршке, преко пријатеља и здравствених радника, до шире друштвене пажње и разумијевања.
Сваки члан друштва може играти кључну улогу у пружању подршке и разумијевању онима који су у невољи. Званична статистика каже да се у Српској за три године десило 535 самоубистава, а руку на себе су дигла 393 мушкарца и 142 жене. Црна статистика “звони црвеним алармом” за све нас јер је током прошле године међу самоубицама била једна особа млађа од 15, а њих петоро старости од 15 до 24 године.
Ови бројеви и овакви показатељи опомињу да као друштво и заједница морамо обратити већу пажњу на ментално здравље људи око нас, али и нас самих. О проблемима попут депресије и анксиозности се, нажалост, ријетко говори, а прећуткивање и игнорисање ових проблема може да доведе до трагичних исхода. Када о овим темама ћутимо или их потискујемо, ризикујемо да проблеми остану непрепознати и недовољно третирани, а посљедице су разорне и за појединца и за друштво у цјелини.
Данашњи начин живота са собом носи изузетно велики притисак - очекивања друштва су велика, док су многи појединци суочени с несигурношћу, усамљеношћу и осјећањем неприхваћености.
Околина често не разумије да је одређеном појединцу потребна помоћ, а неријетко се психолози и психотерапеути представљају као баук и оног ко “иде њима” друштво аутоматски проглашава “лудим”, што никако не смије да буде парадигма понашања.
Таква стигматизација само додатно гура оне најкрхкије дубље у амбис и одвраћа их од тражења помоћи која им је потребна. Нисмо сви јаки, нити то треба да будемо. Свако се на свој начин носи са тешкоћама и ми као друштво не треба да крхким појединцима одмажемо стигматизовањем, већ да им будемо подршка да схвате проблем како би га ријешили. Психоаналитичар Карл Јунг давно је рекао: “Не можеш промијенити оно чега ниси свјестан.
Оно чега си свјестан, можеш”. Први корак ка промјени и оздрављењу је признање да помоћ може бити потребна. Тражење помоћи није знак слабости већ храбрости, јер увиђамо да кроз процес самоспознаје можемо постати јачи. Самоубиство није само трагедија за породицу и пријатеље већ и знак да се нисмо довољно посветили превенцији, едукацији и разумијевању менталног здравља.
Породица, пријатељи и љекари први су који могу уочити знакове проблема и рано препознавање и правовремена помоћ могу спасти животе. Међутим, ако занемаримо ово важно питање, посљедице ће бити далекосежне - не само у повећању броја суицида већ и у деградацији укупног здравља друштва.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
