Ране

Вељко Зељковић

Кажу да вријеме лијече све. Али, не и увијек. Постоје ране које не успијевају зацијелити. И никада неће. Оне остају свјеже и болне, али и као ружно сјећање на мрачне периоде прошлости, када се покушавало затрти све што је српско на овим просторима.

Jасеновац, Градина, Јадовно... Само су неке од њих.

Једна од тих дубоко урезаних рана у вези је и са сјећањем на дан када је на звјерски начин убијено више од 2.300 српских цивила у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац надомак Бањалуке.

Тог кобног 7. фебруара 1942. године усташе су у свом крвавом походу извршиле незапамћен злочин над српским цивилима овог краја. Тог црног фебруарског дана, без иједног испаљеног метка, убијено је чак 551 дијете.

“Радили” су ножеви, крампови и друго хладно оружје.

Нормални људски ум ни данас не може да објасни овај сулуди поход усташких црнокошуљаша, толику мржњу, али и монструозни начин на који је спроведена ова масовна егзекуција.

Покушало се уништити све што је српско. Затрти са црном земљом. И то дословно.

Све се одиграло под прећутним благословом тадашње Католичке цркве и неких њених највиших црквених великодостојника. Оно што није било могуће покатоличити требало је ликвидирати. Уклонити са лица земље.

Крајњи циљ овог монструозног плана било је стварање НДХ - етничке чисте државе без православног становништва, а која би обухватала и простор Крајине.

Размјере овог злочина и данас се памте. Сјећања не блиједе.

Али, оно што посебно забрињава јесте да ни након толико година усташка идеологија није нестала. Данашње хрватске власти никада се нису извиниле за овај злочин или га бар осудиле. Баш као ни Католичка црква. Умјесто тога покушавају се минимизирати почињени усташки злочини.

Негира се постојање Јадовног. Тврди се и да Јасеновац није био концентрациони, већ радни логор. Мјесто у којем су Срби, Роми и Јевреји били на годишњем одмору, а не гдје су на звјерски начин погубљивани.

Макс Лубурић и Алојзије Степинац се проглашавају хрватским свецима, а усташки поздрав “За дом спремни” се поново толико одомаћио у дијелу хрватске јавности да је постао незаобилазни дио фолклора на спортским приредбама, музичким спектаклима ала Томпсон, али и дио жаргона ултрадесничарских политичара.

Док год је тако, ни Срби не могу заборавити, а ни опростити.

Због свега тога и Дракулић је још тешка и болна рана, која тешко зацјељује.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана