Политика у колу

Ведрана Кулага

Сваки народ има своју историју и традицију која је прожета и у везовима које су наши преци с поносом везли и показивали када им се указивала прилика за то.

Везови потекли из њихових вјештих руку осликавали су крај одакле потичу и преносили су се с кољена на кољено да се поријекло не заборави у данима који су носили са собом неко ново помодарство.

Украшене тканице, рубине, прегаче, мараме, зубуне, кошуље и бројни други дијелови народних ношњи данас се ријетко гдје могу наћи, а улогу њихових чувара преузела су културно-умјетничка друштва, чији их чланови с поносом носе уз опанке и везене чарапе. Са руком у руци или руком под руку широм Републике Српске, региона па и свијета, кроз игру и пјесму, преносе публици ко су, какви су обичаји у земљи из које долазе и колико су истрајни у намјери да се вјешти везови предака не покидају.

Културно-умјетничка друштва су најбољи амбасадори традиције и нације, који свој посао увијек одрађују са осмијехом и чији чланови увијек и свуда могу да се појаве уздигнуте главе јер знају како и због чега проводе сате и сате на мукотрпним пробама, увјежбавајући свако мало нешто ново.

Свако од њих, у репертоару, има игре и из комшилука, али најпосебнија су кола и музика која је заштитни знак краја у којем су рођени или одрасли, а у управо то су у далеком Катару хтјели да покажу и чланови “Босиљка” из Дервенте.

Све припреме су приведене крају, све је било спремно за полијетање, а онда се у коло, непозвано, ухватила политика, инат, сујета и ко зна шта још, тако да су “босиљковићи” остали без новог искуства, као и катарска публика. Јер тако је, изгледа, хтјела амбасадорска БиХ у тој земљи Бисера Турковић, која је намјеравала да младост и вјештине дервентских фолклораша, надалеко познатих, искористи у политичке сврхе и доведе их да увеличају прославу 1. марта, који се само у дијелу ФБиХ обиљежава као Дан независности БиХ.

Одбијеница из “Босиљка” била је окидач за офанзиву да им се онемогући учешће на фестивалу различитости, али су на крају и сами одустали јер нису хтјели да учествују у политичким играма кад већ не могу у народним. 

Потез амбасадорке је за сваку осуду, па и за повлачење са позиције када би БиХ била нормална земља, али није и зато се политика мијеша у све, па и у културу, обичаје и традицију. Република Српска и њене институције, па и БиХ, морају повести више рачуна о културно-умјетничким друштвима, њиховом раду и успјесима којима их представљају у свијету и освјетљавају образ земљи која је, нажалост, и дан-данас позната по сукобима. Разиграни младићи и дјевојке појавом то демантују, али кораке им знају помрсити појединци који су навикли да играју у колу ината и интереса, а не гдје се чују звуци предака, културе, обичаја и традиције.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана