Село су запалили нељуди и њихови потомци 1941. и 1992. године, али смо га љубављу обновили, кажу мјештани јединог села на Зеленгори и додају да би повратника било више, само кад би им "Шуме Српске" вратиле шумско радилиште
СA ТРОЈAНГЛЕ, према Тјентишту, скрећемо десно, на оштар туцаник, некадашњег шумског пута, што води у срце Зеленгоре. Питоме, опјеване планине! Идемо према једином селу на планини Врбници, и даље, ка Пашиној пољани. На хоризонту се злате врхови Орловца и Кошуте. Десно су Требова и зеленгорска језера, које је народ, због њихове бистрине прозвао "горске очи". Тишину ремети само кликтај орла, кога смо узнемирили у нетакнутој природи.
- Ту су се до рата напасале хиљаде оваца, благо су изгонили номади чак из Стоца и Љубиња - причају ми, док пролазимо природни тунел храстове и букове шуме, Радован и Милован Вељовић. Оба живе у Фочи, а родитељи су им у Врбници. Први још увијек ради у шумском газдинству "Маглић", које је од постања, овдје имало радилиште. Данас су нека друга времена, па су се радилишта, умјесто у шуму, преселила на асфалт. ближе граду...
- Радилиште је сељанима, увијек значило живот, јер је Врбница имала и по 250 становника, своје продавнице, пекару - приповиједа Радован, говорећи да нико тако упорно не воли своје родно село као Врбничани.
Имали су и свој катун на планини. Двије године послије Дејтона су се почели враћати на спаљена огњишта. Први су се вратили Велемир и Стана, Радованови родитељи, па Слободан Дракул, Митар Вељовић и Васо Ковачевић. Сви су спавали у Велемировом, старом мљекару. Душманима за инат, дашчара није изгорјела. Из избјеглиштва су дотјерали и краве. Донацију у материјалу, од Савјета министара БиХ, изгањао им је Владе Владичић, родом из Грандића.
Данас, сазнајемо, свака кућа има струју, купатило, телефон и телевизор. Праве се стаје, по пројекту. A чиста, планинска вода, траве и ваздух, пуни озона, одавно су лична карта Врбнице и Зеленгоре.
- Имамо свега, осим становника - рећи ће, нешто касније, Митар Ковачевић, кога затекосмо на гробљу, поред капеле, у изградњи. Граде је Врбничани, сложно, братски. Остало је да просторију у којој ће давати даће и помене за душе покојника, омалтеришу. У плану је и звоник, упоран је Ковачевић.
На сеоском путу срећемо супружнике Пера Малиша и Милицу Радовић. Он, полицајац у пензији, једва изнио живу главу пред хрватском "Олујом" из Грахова, пошао, вели, да запали свијећу, првој жени Радмили, умрла 1998. године. Мало подаље, поглед нам се зауставља на два, прелијепо изграђена планинска објекта.
- Ово ти је будуће еко-село, прави га Рус, богаташ Владимир, не жали пара да изгради одмориште у срцу Зеленгоре, причају Врбничани. Дошао у Врбницу, веле, неке године Рус Иван, са оцем-астматичарем Владимиром, којег је само један, тродневни боравак овдје потпуно излијечио од тешке болести. Више не користи ни пумпицу. Кад је осјетио ову божију благодет, са боровницом и љековитим травама, узвикнуо је "ви Срби, не знате какво богатство имате".
Још ако нам у Врбници врате шумско радилиште, село ће се напунити, биће још породица које ће се вратити овдје да живе, увјерени су Врбничани.
У продужетку села-остаци некадашњег, старог "Маглићевог" радилишта. Давно асфалтирано и напуштено игралиште и искривљене фудбалске стативе, подсјећају да је живот овдје бујао. Поздрављамо се са Зором Малиш, чије двориште, са новом кућом, мљекаром, љетном кухињом и стајом, подсјећа на планинску бајку.
- Све је ово направио мој син Радан, који живи и ради у Фочи, а сваки други дан је овдје, чак и зими - вели Зора и зове нас на кафу и доручак. Идемо даље, кроз Врбницу, кроз коју су, кажу, вазда војске тутњале. Изнад наших глава су стијене, обрасле златножутим бором, јелом и смрчом.
- Ено га Васо Ковачевић, зови га, реци дошао новинар - виче Радован, а старина, са штапом, испитивачки нас посматра.
- Имам 86 година и никад није било вако вријеме да у село не долази поштар, поп, доктор и полицајац, вели Васо, званично, најстарији становник села. Тражи краву, негдје се разобадала. Још увијек га, признаје, служе ноге и разум, остало је мање важно. Међутим, жена му није добро, има шећер. У прошлом рату рањен. Сјећа се, ко да јуче било је, кад је Врбницу, са свих страна, 1941. године опасао усташки обруч, све комшије са Борча. Попалили и српске кокошињце. Сјећа се и Титовог злочина, из маја 1945. године, када су, овдје, стријељане хиљаде младих Срба, Равногораца. Зло се поновило и 1992. године, али је Врбница и то надживјела.
Преко моста, на рјечици која понире, обновљене су куће Вељовића. У првој су Радованови родитељи - Велемир (85) и Стана (80). Раде све што су радили и прије двадесет година, а силно се обрадоваше нашем доласку.
- Лијепо нам је, само се нема са ким проговорити, ни запјеват'. Данас кад чујеш човјека да пјева - кажу или је луд или пијан, трећег нема! У селу нас је 15 и сви смо ко род рођени. Овдје, на скоро хиљаду метара висине, не могу бити слаби људи и вода - прича Велемир.
Убрзо се на столу нашао планински сир и кајмак. Баш као и код куће Ђока и Зоре Вељовића, Милованових родитеља. Код њих, у дворишту, нађосмо Слободана Дракула и Стевана Вељовића. Слободан, иако му је шездесет и нека, најмлађи је и најполетнији у селу. Вазда је осталим при руци. Мјери им и крвни притисак.
- Добро смо ми, али би боље били да се општина и Република више побрину око села, које нестаје, кажу, готово углас Врбничани. Жале се да немају коме продати теле, ни јагње, јер Фоча, још увијек нема марвену пијацу. Замислите, веле, морамо стоку тјерати на пијацу у Гацко!
Текст и снимци
Драго ТОДОРОВИЋ
СТAНОВНИЦИ
- У Врбници стално живе Васо Ковачевић, са женом Милевом, Велемир и Стана Вељовић, Стеван Вељовић, Ђоко Вељовић и жена му Зора, Слободан Дракул и Стана, Зора Малиш, Луција Малиш, са сином Сретеном, Гојко Вујичић, са женом Косом и Aнђа Томић. Имамо и повремених становника, викендаша, али они не зимују у Врбници - испричао нам је Слободан Дракул.
