Остин Сити Лимитс: Дилан, моћан и без гласа!

Глас Српске 22.09.2007 00:00

Пише Олег СЛAДОЉЕВ-ЈОЛИЋ

ОСТИН је чудан град и тим се поноси ("Кeep Austin weird" је честа парола на овдашњим аутомобилима и мајицама). Пријестоница Тексаса - једне од најконзервативнијих, "црвених" америчких држава - Остин је, чак и за сјеверњачке, либералне појмове, прилично распојасан, "фанки" град са веома профилисаном и константно узбудљивом музичком сценом. Идеално, дакле, мјесто за амбициозни рок фестивал на отвореном! Остин Сити Лимитс, сада већ у шестој години постојања, један је од најатрактивнијих америчких рок фестивала, зато што има савршену локацију (огромни Зилка парк - тек три миље од самог центра града, довољно велики простор за два главна и пет мањих стејџова), срчану подршку градског вијећа те публику која зна да цијени музику уживо и коначно, зато што је "бренд нејм" (фестивал је настао на традицији истоименог и најдуговјечнијег америчког музичког ТВ програма). Овај фестивал је зато једини који има проблема не са мањком, него са вишком интереса (концертни бизнис у Aмерици је већ неко вријеме у кризи). Организатори су тако и ове године ограничили дневну посјету на 65 хиљада људи, мада су у прве четири године са лакоћом продавали петнаестак хиљада улазница више по дану. Колико је интересовање можда најбоље показује чињеница да су комплети карата за сва три дана фестивала (са цијеном од 120 до 150 долара, то је најјефтинија варијанта; дневне карте ишле су за 80 долара) поново распродане на невиђено, односно прије но што се знало ко ће све свирати! Када су коначно објављени спискови извођача, на губитку су били они који нису купили карте на вријеме. Остин Сити Лимитс 2007. је осигурао наступе: Боба Дилана, Бјорк, Вилка, Aркејд Фајер, Дицемберистс, Мјуз, Мај морнинг џекет, Квинс оф стон ејџ, Aрктик манкис, Блок парти, Демиен рајса, Килерса, Лусинде Вилијамс, Кајзер Цифса, те низ других редом интересантних имена, попут изненађујуће бриљантног бенда из Денвера, Дивоцка, веома интересантних и обећавајућих Мидлејк (неко је исправно рекао да овај бенд из Дентон, Тексаса, иначе веома популаран у Европи, "звучи онако како би Колдплеј требао"), аустралијских ветерана Краудед Хаус, локалне кантри принцезе (са сјајном новом плочом), Кели Вилис, шармантно дјетињасте Реџине Спектор (која је својих сат времена "одрадила" поптпуно сама, што није мала ствар пред двадесетак хиљада људи)... Ово је веома еклектична, али исто тако импресивна листа: од ветерана и митских појава (Дилан), преко имена која су овдје већа него што се то из европске перспективе може да претпостави (Килерс, Квинс оф стон ејџ), узбудљивих клупских атракција које траже своју потврду на већем тржишту (Мјуз, Aрктик манкис), култних имена (Спун, Јо Ла Тенго), до извођача који ријетко свирају у оваквом окружењу (Ел Си Ди Саундсистем, Комон), овогодишњи "лајнап" само је потврдио репутацију Остин Сити Лимитса као сигурне ствари. Истина, двије атракције су отказале у посљедњи тренутак: Ејми Вајнхаус је, наравно, у "рихабу" а, што је вјероватно највише разочарало присутне, Мег из Вајт страјпс (који су требали бити "хедлајнери" другог дана) пати од парализирајућих напада анксиозности! Наступи које је ваш извјештач видео били су "хит анд мис": Мидлејк, мада са веома лошим саунд-миксом (чему није помогла бизина стејџа на којем су истовремено били експлозивни Дивоцка) је бенд на трагу Таск-ера Флитвуд Мек, само са још заводљивијим мелодијама, који ће или остати "смол таун" легенда или прерасти у стадионску атракцију. Попут Вилка, цији је сет био пословично феноменалан, са фронтменом Џеф Твидијем у страховитој пјевачкој форми. Већ неколико пута споменути Дивоцка изгледају као да су спремни за велике ствари, са енергијом на којој би им развикани Aркејд Фајер требали да позавиде. Лусинда Вилијамс, ипак, успркос серији одличних албума и скором вјенчању, звучи и изгледа као неко чији (очигледни) бол и патња више нису (умјетнички) интересантни. На граници кохерентности, Лусинда је у Остину (баш као и прије пар мјесеци у Хјустону) била тек сјенка оне особе која је прије тек двије или три године била у стању да буде "прљавија" од Стонса и потреснија од Нила Јанга. Овој жени треба помоћ! Фестивал је - како и треба - завршио Дилан. Његов наступ је - претпостављам - био сок за многе (велики број људи је кренуо према излазу након прве двије пјесме) који га нису чули уживо у посљедњих пет-шест година. Дилан, наиме, више не пјева (јер нема гласа) него риче, издише (као плућни болесник) и, све у свему, звучи као Луи Aрмостронг на самрти или прехлађени Том Вејтс. Једном, ипак, кад се то - глас - прихвати (а како је вријеме пролазило и глас је постајао бољи; ваљда се "угријао"), остаје савршено усвирани и константно инспирисани бенд и, разумије се, најбоља колекција пјесама које било ко посједује. И то не у смислу "грејтест хитс" (мада смо чули узбудљиве верзије Tangled Up in Blue, Ballad of a Thin Man и Like a Rolling Stone), него у чињеници да су најимпресивније звучале управо нове пјесме (нарочито Working Man's Blues и Thunder on The Mountain). Што је апсолутно невјероватно и, на неки чудан начин, умирујуће. Четрдесет година након што је промијенио свијет, Дилан је и даље релевантан, бескомпромисан и свој. Са гласом или без њега, who cares?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.