Запад над провалијом
У перцепцији владајућих елита (пост)модерног Запада, нације које је обликовало православно хришћанство припадају традицији која је и страна и злокобна. Насупрот томе, многи западни хришћани, а посебно римокатолички конзервативци, виде у православном хришћанству морално и литургијски здрав бастион против западног свијета који је полудио од самодеструктивности.
Упркос насљеђу повремено затегнутих односа између “латинског запада” и “грчког истока”, жив дијалог и међусобна помоћ хришћанских традиционалиста могућ је и пожељан.
Појединачно, разбијени у засебне кампове, традиционалисти су беспомоћни у борби против рака постмодерне. Отпор снагама новог тоталитаризма носи високу цијену.
Либерални терор
Прогон и мучеништво су нераскидиво повезани са православним искуством, наравно, прво под муслиманским освајачима у средњем вијеку, а затим у 20. вијеку под комунизмом. У овом вијеку, доћи ће ред на западне хришћане да озбиљно доживе прогон. Како се либерални терор погоршава, постаће неопходно да сви хришћани, без обзира на традицију или деноминацију, дефинишу шта је дозвољено, а шта није у односу између цркве и државе, посебно државе која води злу политику.
За вјерне хришћане свих деноминација и традиција, потребно је овдје и сада одбацити сваку апсолутизацију државне власти. Институције и законе треба прихватити као императив само у оној мјери у којој настоје подржати добро и ограничити зло.
Ако је правни отпор немогућ, онда се хришћанин мора окренути грађанској непослушности. Ако власт државе присиљава вјернике на грешне и духовно штетне радње, Црква и вјерници имају и право и дужност отказати послушност држави. Ако и када почну прогони, хришћани морају наставити отворено свједочити о вјери.
Морални колапс
Текући морални колапс Запада је заиста спенглеовски. Након разорних европских грађанских ратова 1914-1945, цвјетови зла су процвјетали 1960-их, деценије која се показала као инкубатор лоших идеја. Дух цивилизацијског самоодрицања и деконструкције завладао је Западом. Свједоци смо почетка зреле фазе пропадања Запада: тоталитаризма елите у Давосу. Систем производи огромну количину информација које се обрађују путем медија. Уграђен је у дуалистичку псеудо-стварност у којој ријечи и појмови имају нова значења. На примјер инклузија, толеранција... Ријеч и Свијет су раздвојени. Емпиризам је подређен крутом номинализму; искуственој стварности није дозвољено да стане на пут развоју идеолошке визије која производи сопствену стварност. Примаоци порука се или подвргавају манипулацији или се проглашавају девијантним. Демократија је претворена у манипулативни процес заснован на унапријед одређеном, идеолошки вриједносном исходу. Култура више није интегрисани систем знања, вјеровања и понашања. Умјесто тога, постаје сувишан као механизам за одржавање друштвене динамике и интеграције. Постаје производ који се конзумира, а не доживљава.
Фаталне слабости
Секуларизам - који је замијенио хришћанство као темељ идентитета Запада - одбацио је појам европског друштвеног, географског и културног простора који би требао бити заштићен од физичког и духовног продора. Европа је сада на путу историјски незапамћене демографске и културне самоликвидације. Са јужне стране Медитерана, из Африке, из Азије, то ствара утисак да је Запад у силазној путањи, утисак да је Европа богата вила са нејаким старим станарима, са поквареном бравом и без ноћног чувара. Без опоравка хришћанске вјере, коначни резултат ће бити смрт.
Елитна класа је узрок фаталних слабости Запада, укључујући и примарни узрок - губитак вјере - и низ секундарних, као што су отворене границе, инвазије миграната и култ “различитости” и “толеранције”.
Ови узроци иду руку под руку са демонизацијом и криминализацијом било каквог неслагања, са примјеном драконских закона против “говора мржње” и драстичним мјерама надзора против неподобних: нпр. АфД у Њемачкој.
Горки плодови
Култура смрти, оличена у култу девијантности, уродила је горким плодовима, али опоравак је и даље могућ, што показују примјери Мађарске и Пољске. Иначе, до краја овог вијека неће бити “Европљана” као припадника народа који дијеле исти језик, културу, историју и претке и који насељавају земље назване по њима. У исто вријеме, да иронија буде потпуна, европским нацијама у опадању се говори да је демографска промјена благослов који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликима.
Лаж на којој почива постмодерни Запад је да Бога нема и да је стога све дозвољено, да се човјек може ослонити на властиту амбицију и разум да ријеши сва питања своје егзистенције, да пронађе есхатолошку пречицу до краја историје, свјетовне, по рецепту Џона Ленона: без раја, без пакла, свијета без нација и без религије, у којој сви живе само за данас.
Хришћани свих традиција и деноминација морају се удружити како би се одупрли овој визији либерално-демократске нирване која почива на истим идеолошким претпоставкама које су покретале раније тоталитарне, материјалистичке пројекте, од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Тита, Кастра и Пола Пота. Постоји нада јер постоји Бог.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
