Увијек иста прича

Жарко Марковић

Рат у БиХ, испоставило се, није у протеклих 25 година био исувише важна тема за српску кинематографију. Ако изумемо “Лепа села лепо горе”, филм који је, у суштини, антиратна прича која данас има управо такве одјеке.

“Турнеју” у тај кош не вриједи сврставати јер то није филм о рату у БиХ него остварење које обилује стереотипима својственим београдском “кругу двојке”, које би, без већих проблема, могла да сними и Анђелина Џоли. И крај. Република Српска о свом рату није снимила ниједан играни филм. Прецизније, Република Српска не снима филмове ни о чему.

Рат овдашњи повремено је важна тема и за Холивуд, а како је амерички приступ свим догађајима ван територије САД аљкав и површан, то је за резултат имало смјехотресне “Лов у Босни”, “Иза непријатељских линија” или “У земљи крви и меда” већ поменуте Анђелине. Стереотип до стереотипа, површно до површног, Србин крволок до Србина крволока, јадна бошњачка жртва до јадне бошњачке жртве... Посљедица је то како америчког приступа, тако и пропаганде која је на Западу пустила коријење прије три деценије и нема теоретске шансе да та слика икада буде промијењена.

Рат је важна тема и за сарајевску кинематографију. Или, да не околишамо, рат је готово једина тема цијеле постратне сарајевске кинематографије. Имамовићев “Go west”, Мустафићев “Remake”, “Снијег” Аиде Бегић, серијал филмова Јасмиле Жбанић, Тановићева “Ничија земља” и на још десетине филмова других аутора у којима је примијењен готово исти рецепт који, упроштено, гласи: У рату који су изазвали Срби, у којем су Срби једини злочинци, постоје неки мали људи са својим животним причама које су најчешће јаче од тог српског зла.

Овдје је потребно изоставити “Ничију земљу”, која је више усмјерена на апсурде свих наших сукоба и подјела и неспорну чињеницу да живимо у земљи - бурету барута - које свако мало може да експлодира.

Загреб и Београд

У таквом односу снага никакав изузетак није ни “Quo vadis, Aida”, најновији филм Јасмиле Жбанић, о чијим успјесима на разним свјетским фестивалима редовно извјештавају федерални медији. Пандемија је спријечила широко распрострањену биоскопску дистрибуцију, па је филм могуће погледати онлајн. И логично, одјекнуло је у региону, али на потпуно различите начине. И опет очекивано. Док су се филмом у загребачким медијима бавили тамошњи најважнији филмски критичари и углавном изнијели хвалоспјеве, у београдским је саговорник на ту тему био Веселин Шљиванчанин. Разлога за загребачке хвалоспјеве има јер из занатског угла “Quo vadis, Aida” је, чак и лаици то могу уочити, сасвим добро одрађен филм. Сребреница је толико озбиљна тема за бошњачки национални корпус, па су очекивања тог дијела јавности у БиХ била опрезна. Финални производ показао је да разлога за тамошњу забринутост није било.

Аида Селманагић, коју игра новосадска глумица Јасна Ђуричић, преводилац је у бази УН у Сребреници у данима када тај градић пада у руке Војске Републике Српске. Њен супруг (Изудин Бајровић) и два сина (Борис Лер и Дино Бајровић) у тим моментима се налазе у граду и заједно са осталим суграђанима се повлаче према бази. Покушавајући да им спасе животе, Аида успијева да их увуче унутар базе, али се ствари врло брзо окрећу, јер УНПРОФОР-ци ни по коју цијену не желе да их сврстају на списак својих радника и њих тројица завршавају у рукама српских снага које их стријељају заједно са осталим сребреничким мушкарцима. У филму су приказане и сцене које су снимљене камером на лицу мјеста у јулу 1995. године када Ратко Младић (Борис Исаковић) улази у Сребреницу, преговара са холандским војницима и обраћа се жени и дјеци у једном од аутобуса. Битан лик у цијелој причи је и Јока, српски војник којег игра Емир Хаџихафизбеговић, који по уласку у град и током убијања појединих цивила у рукама носи неке папире, што би требало да укаже на то да су Срби већ у старту имали спремне спискове за стријељање. У првом дијелу филма доминира несналажење и страх холандских војника у јединици УН и потпуно јасно се наглашава њихов дио кривице за страдање Бошњака, а од средине се ситуација мијења.

Млади политиколог из Бањалуке Синиша Симикић у “Новом стандарду” је прилично прецизно указао на све, најмање грубо речено, спорне сцене у овом филму које се могу означити као измишљотина, подметање или фалсификовање историје, а на овом мјесту, од њих сијасет, задржаћемо се на три.

Филм је инспирисан истинитим догађајима уз логичну и дозвољену дозу фикције, што је аутономно право сваког аутора, као што је и његово право да свјесно из приче изостави детаље који му не одговарају за стварање свеукупне слике. Тако актери у неколико наврата помињу да су неки Сребреничани побјегли “кроз шуму”, али се ни у једном моменту детаљније не објашњава ко тачно је тамо кренуо, због чега и каква је његова судбина. Неупућеном гледаоцу, а таквих има не само у Европи, него чак и у овој земљи, тако остаје нејасан један врло битан сегмент сребреничке трагедије који се тиче покушаја пробоја бошњачких војника према територији под контролом тзв. Армије БиХ, гдје су у директном окршају са снагама Војске Републике Српске претрпјели велике губитке, а сви су потом сврстани на списак жртава геноцида. То је, уосталом, био и један од важних аргумената свих тимова одбрана Срба оптужених за злочин у Сребреници, али хашка и сарајевска судска вијећа за то нису превише марила, нити су медији, интелектуалци или филмски радници у протеклих 25 година у Сарајеву хтјели тиме да се баве да не би уздрмали већ изграђен мит о тачно 8.732 мушкарца које су Срби стријељали.

Друга важна сцена је краткотрајна и у њој камерман који се представља као сниматељ “независне телевизије Београд” узима изјаву од холандског љекара који на питање “Шта се овдје догађа” одговара са “Добро ви знате шта се овдје догађа”, гдје се врло перфидно провлачи став да је службени Београд знао, одобрио, аминовао, подстицао злочин.

Равнодушност

И то би некако гледалац који критички посматра поруке филма могао да “прогута”, али сцена која се догађа пред крај, када српски војници у објекту који би могао да буде дом културе или школска фискултурна сала стријељају већу групу бошњачких мушкараца, не може означити никако другачије него покушај подмукле и смишљене дехуманизације Срба као народа. Наиме, док српски војници рафалима одузимају животе Бошњака, крај тог објекта група дјечака игра фудбал, а у кући преко пута неколико особа без икаквог обзира и реакције мирно испија кафу!

Јасна Ђуричић је одлично одиграла улогу мајке и супруге која очајнички покушава да спаси животе своје породице. Случајева попут Аидиних било је у грађанском рату у БиХ на свим странама, те стравичне судбине испричане су у медијима и написане у књигама и наравно да ће у сваком нормалном човјеку изазвати бол, жалост, емпатију. И у конкретном случају гледалац осјећа озбиљну дозу емпатије, шока и невјерице због свега што је Аиду и њену породицу снашло, а онда креатори филма, у најтежим моментима, сервирају Српчиће који опуштено гањају фудбал и комшинице које трачају на балкону док њихове пријатеље, комшије и суграђане убијају недалеко од њих.

Е то више нема никакве везе ни са умјетношћу, режијом, глумом, порукама, катарзом, помирењем и суживотом. То само и искључиво има за циљ форсирање једностраног и недодирљивог политичког наратива на којем се у протекле двије и по деценије настоји изградити један идентитет и форсирати улога жртве с једне и разјарених крволока са друге стране. Као што су и данас видљиви ефекти тумачења догађаја из Другог свјетског рата кроз Булајићеве филмове, тако ће и наредних 50 или 100 година “Quo vadis, Aida” остављати утисак да је цијели српски народ, укључујући и безбрижну дјечицу, подржавао, одобравао и био равнодушан на злочин који се догодио пред њиховим очима.

А такав вид увијене дехуманизације оставља много озбиљније посљедице од класичне политичке борбе на коју смо у овој земљи осуђени у протеклих 25 година. На такву работу немамо право да останемо равнодушни.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана