У Лепом слову Бранко први

Дара Секулић

Српска поезија за дјецу и младе у Босни и Херцеговини смјештена је у прекрасну књигу ЛЕПО СЛОВО. Сада је та књига непобитни и трајни доказ да је Лепо слово у близини Светог слова, којем се на свом путу непрестано приближава.

У том приближавању, Свето слово обасја, и у свој његовој љепоти покаже Лепо слово. Два чудесна чуда живота никад се неће изједначити, јер једно је Свето слово, а друго је Лепо слово. Али ова два слова, исто тако,  никада неће моћи једно без другога.

Свето и лијепо

Свето ствара лијепо, а лијепо показује Свето. Једним од та два Божја давања, бавила су се двојица Божјих људи - Љубомир Милутиновић и Мирко Вуковић. Погледајте колико љубави и мира има у њиховим именима. Кад се боље загледаш, у њима ћеш препознати и Тина и Вука и Слепу Јецу и певачицу народног лепог слова, Слепу Живану. Негдје издалека, може ти се учинити да чујеш и гусле. Љубомир је доктор наука, он је доцент, односно учитељ студентима на Филолошком факултету у Бањалуци, предаје и књижевност за дјецу. То је највише и најтеже што се може преносити одраслом човјеку, који заборавља да је док живи дијете, могуће и само дијете! А Мирко је пјесник, потом и све оно што ће још бити, јер пред њим је још пола људског вијека. Он зна и да се залети, али док се човјек не залети, нема ни трке на дуже стазе.

Кад посматра врт препун најљепшег цвијећа, скроман човјек ће тешко и свој цвијет препознати као најљепши, поготово као лепо слово. И неће оспоравати и умањивати љепоту оних који су прије њега одабрали највредније, загледани у неку другу башту - баштину као што је, љубављу понесен, чинио књижевник и пјесник Анђелко Анушић. Ово, јасно, није критика, умјетника може да критикује умјетник бољи од њега. Ријеч је о књизи ЛЕПО СЛОВО која је највећи књижевни и културни догађај у прошлој години у Босни и Херцеговини. Лепо слово је подвиг Љубомира и Мирка, у тешком времену када се српском народу оспорава његова повијест, његов језик, његова територија, а чини све да се укаља и његова част.

Први градинар

Стручно одабрано, темељито сагледано и понесено вредновано, "Лепо слово" је НЕВЕН, узгајан у градини српске поезије за дјецу и младе у БиХ. Први градинар у њему је Бранко Ћопић. Колико год смо познавали његово дјело и дружили се с њим, ова књига нам је показала да смо га недовољно знали и читали. Вратила нам је раног, младог Ћопића који је, трагично, и у смрт отишао као пјесник ратне и поратне поезије за дјецу, као и књижевности за одрасле. Ћопић је прва величина у "Лепом слову" којој ће се, из једног свестранијег виђења препознати и давнашња и данашња дјеца, прошли и будући људи. Ни овај најбољи одабир и приступ његовој поезији за дјецу, није ни за трунку помјерио мој однос према ономе што је из његове поезије обиљежило и моје давно дјетињство. У дому за ратну сирочад, основаном 1943. након великих офанзива, у селу Војнићки Грабовац на Кордуну, декламовала сам, напамет, наравно, његову пјесму "Сељачка торба". Био је то наш први сусрет преко сељачке торбе која је борцима за ослобођење Југославије од окупатора и кољача, на положаје доносила залогаје, откинуте често и од дјечјих уста.

"Али од свих славнија сам ја, ја скромна торба сељачка", наглашавала сам што сам могла јаче и љепше, разговјетније и значајније, а још љепше су ме награђивали они који су ме слушали и пљескали ми. Тада сам први пут чула и за ријеч АПЛАУЗ! Никад нисам ни покушала из свог сјећања да избришем и таквог Бранка Ћопића, напротив, такав Бранко остао је у мом дјечјем срцу. Али моји праунуци, "Сељачку торбу" не би ни погледали, чак ни онда кад би знали да ће у њој наћи турску чоколаду с љешњацима.

Љубомир и Мирко отворили су странице оних Ћопићевих књига у којима су његове пјесме свевремене вриједности и љепоте. Показали су да је Ћопић ЗМАЈ нашег времена за сва времена. Овој двојици врсних и вриједних састављача ове дивне Антологије, Ћопић, као први у поезији за дјецу и први у "Лепом слову", одредиће пут и мјесто за ону дјечју поезију која се ослободила наметнутих и ограничених правила и дефиниција прошлог времена. Јер, постоје времена која као да нису ни била, празна и тужна, времена која су поништила сама себе.

Сусрети са Бранком

Први пут сам Бранка срела у Сарајеву, 1958. на неком скупу, можда и конгресу књижевника. Као без главе појурила сам у Позоришну кафану гдје је сједио у кругу највећих наших писаца. Упознао нас је пјесник Миодраг Жалица. Руковали смо се и ја сам брзо нестала из баште. У каснијим сусретима, Бранко ме је често подсјећао на мој "кукавичлук": "Како ти оно побјеже, нико те не би појео, ниси ти баш тако слатка, а?" "Знам да не би", кажем, али сам сигурна да би рекао: "Види оне курвице како се пришила уз Бранка". "Ма шта причаш, прије би рекао: Види Бранка како пикира на ону малу.." Много година касније допутовала сам у Београд, испред "Малих новина", да Бранко потпише уговор о штампању његовог романа "Делије на Бихаћу". Оставио ме је у малом салону његовог стана, и брзо се вратио с боцом првокласног вискија. "Ово сам сакрио од Цице, тамо иза мојих књига..." несташно се смијао, сретан што сам дошла.

Једне ране јесени, пред крај седме деценије, дружили смо се у Босанској Крупи. "Прошетаћу мало с овом мојом земљакињом", рекао је учесницима књижевне вечери кад смо кренули од стола. "Ти си моја граничарка, знаш ли ти да је моја Соја, мати моја, Личанка?" "Али ја сам Кордунка", побунила сам се. "Ма хајде пусти, исто је то".

Чим смо иступили из хотела за нама се упутила групица дјеце. Како смо се улицом приближавали центру града, пристизале су све нове групице. Одједном, око нас се окупило мноштво основаца. Дјевојчица је, свака, била она "Мала моја из Босанске Крупе", а дјечаци се прсили у жељи да што прије побјегну из "Магарећих година" и не слутећи да су то најљепше године њихова живота. Свако је желио Бранка да види изблиза, да стане му пред само лице, својом руком додирне га. "Врагови ниједни", окретао се гледајући може ли некако да умакне. "Не дај ме, граничарко, видје ли ти ову напаст...", а дјеца су вриштала од смијеха, прије него би он изговорио и ријеч.

Дјечји свијет

Поезија у "Лепом слову" је одраз и одјек пуног дјечјег живота и радости постојања, она поштује дјечји свијет јер је у тај свијет доноси човјек-пјесник-дијете. Зато је "Лепо слово" дошло и у кутак мојих касних дана "да препознам себе отприје". Њему је мјесто у свим школама и свим библиотекама. Уз сузе и смијех, старци ће је листати онима који ће из ње учити како се чита написано. Младим родитељима биће надохват оку и уснама јер ће се правити као да све то напамет знају, а своју дјецу слушају како би провјерили њихово знање. Од упућених и позваних стручњака, нико више неће моћи да заобиђе "Лепо слово" које ће, наравно, пошто смо сви ми веома паметни, остати трајно као могућност  велике хвале и великог оспоравања - па то је случај са свим икад написаним антологијама код нас, у српској књижевности. Ако је живот варка, онда је "Лепо слово" најљепша варка живота од рођења човјековог до његовог одласка из те варке.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана