Свевременост античке мудрости

Већина критика су негативне и фокусирају се на безразложно скраћивање и симплификацију оригиналног текста старог више од двије хиљаде година. Стога је и представа испала лоша. Ситуација је заправо поучна: изворни текст стар близу два и по вијека актуелнији је од његових савремених варијација. Тако је то са правим класицима. Не користим случајно ријеч “класик”. У антологијском предавању “What is a Classic?” одржаном 1991. године у Грацу, Џ. М. Куци је, позивајући се на Хорација, понудио математички прецизну дефиницију класичног дјела. Дефиниција Хорацијева и Куцијева гласи заправо овако: класично је оно умјетничко дјело које живи и стотину година након свог настанка. (Важна дистинкција: стотину година од свог настанка, а не стотину година од рођења ауторовог!) По овој мудрој дефиницији писци какви су Чехов, Вајлд или Конрад спадају заправо међу најмлађе потврђене класике, а већина великих књижевника двадесетог вијека чија се слава чини неупитном требају причекати још коју деценију да бисмо их могли прогласити класицима. У нашем масмедијском времену у којем се темељни комплименти дијеле врло често обичним сезонским дјелима чији је рок трајања краћи од рока трајања млијека у тетрапаку, присјећање на ову дефиницију дјелује смирујуће. У контексту ове дефиниције најлакше ћемо заправо схватити Софоклову величину: његова су дјела положила испит класичности више од двадесет пута!

Златно доба

Сматра се да је Софокло рођен 495. године прије Христа недалеко од Атине. Отац му је био богати трговац. Софокло је, дакле, имао срећу одрастати релативно безбрижно у златно доба античке културе. У хронологијама његовог живота као први велики успјех обично се наводи чињеница да је управо Софокло као шеснаестогодишњак предводио хор дјечака на великој церемонији поводом побједе у бици код Саламине. Његова побједничка судбина биће потврђена на највећи могући начин дванаест година касније. На традиционалном театарском фестивалу дебитант Софокло је побиједио поразивши никог другог до великог Есхила. Из данашње перспективе то је заправо филмска прича: двадесетосмогодишњи младац који тријумфује над живом легендом. У годинама које су слиједиле тадашња савремена драмска књижевност била је обиљежена ривалством тако снажним да му се ниједно у наредних двадесетак вијекова не може ни приближити: такмичари за фестивалске награде редовно су били Софокло, Есхил и Еурипид. Софокло је, кажу, написао оку стотину и двадесет драма, а осамнаест је пута освајао прву награду. Софоклова везаност за театар није се исцрпљивала само у писању; он је, наиме, у оно доба био познат и као изузетно даровит глумац. Његов грађански углед потврђују многе значајне функције што их је обављао, а које из данашње перспективе понајвише наликују министарским. Софокло је живио дуго и продуктивно. Умро је 406. године прије Христа, а пет година касније његов је унук поставио Едипа на Колону и освојио прву награду.

У једном есеју Борхес примијећује: “Познато је да се драма родила из поштовања Диониза; изворно, један се једини глумац, хџпокритес, пењао на котурне, одијевао у црно и црвено и, лица увећана маском, дијелио позорницу са дванаест чланова кора. Драма је била једна од култних свечаности и, као и сваки обред, лако је могла постати непромјенљива”. Оно о чему Борхес заправо пише јесте историјски потврђена чињеница да је први драматичар који је на сцену увео другог глумца био Есхил. То је била историјска револуција; Борхес каже: “С другим су глумцем дошли дијалог и бескрајне могућности реакција једних особа на друге”. Први писац, међутим, који је наставио Есхилову револуцију био је управо Софокло; он је, наиме, први увео трећег глумца. Есхил је докинуо монодраму као једину могућност; Софокло је укинуо дуодраму као једину њену алтернативу. Зато и није погрешно казати да су управо Есхил и Софокло очеви онога што данас зовемо театром.

Ријечи живе

Софокло је, дакле, написао око стотину и двадесет драмских дјела, но од тог големог броја само је неколицина (тачније седам) остала сачувана у цјелини. И само тих седам драма, међутим, чини Софокла једном од глобално најзначајнијих театарских личности свих времена. Довољни би заправо били и “Краљ Едип” те “Антигона” па да о Софоклу можемо говорити као о књижевном генију. Садржај “Краља Едипа” познат је ваљда свима. На мотивима овог комада је де факто изграђена голема грађевина психоанализе; можемо слободно казати да је дјело Сигмунда Фројда без Софокла незамисливо. Није само Фројд овдје дужник Софоклов. И коначна поука прелијепог Камијевог есеја “Мит о Сизифу” преузета је од Софокла. (“'Сматрам да је све добро', каже Едип и та је ријеч света. Она одјекује у суровом и ограниченом човјековом свијету. Она нас учи да није све исцрпљено и да није било исцрпљено. Она изгони бога из свог свијета који је у њега ушао с незадовољством и склоношћу за некорисне патње. Она ствара од судбине људски посао, који треба да се уреди између људи.”)  Као прави и најрјеђи велики писци Софокло прелази све временске баријере и обраћа се људима свих епоха. Античка мудрост придружује се модерном јунаштву - како би рекао Ками. Потврда за то је и “Антигона”. Зар уопште треба образлагати свевременску актуелност приче о младој жени која се супротставља ауторитету власти да би прописно сахранила свог брата? Занимљиво је споменути чињеницу да ни “Краљ Едип” ни “Антигона” нису прецизно датирани, али да већина стручњака сматра да је “Антигона” најраније од сачуваних Софоклових дјела. У неким хронологијама се претпоставља да је премијера “Антигоне” одиграна 442. године и да је комад освојио прву награду. Ријетко је који текст толико утицао на западну културу као “Антигона”: од Хегеловог читања у “Феноменологији духа” до Лаканове визије “Антигоне” као претходнице Христове жртве.

Пиндару - једном од највећих античких пјесника - приписује се да је казао како ће се његова ода граду читати и када од тог града не остану ни прах и пепео. Софоклове ријечи живе су и данас, кад језик на којем писао постоји углавном само на универзитетским катедрама и кад су позорнице на којима су његови текстови премијерно извођени у најбољем случају туристички атрактивне рушевине. Софокло је остварио оно о чему је пјевао Овидије: “Бољим дијелом себе међ високе дигао се звијезде да буде вјечан и име му се затрт неће”.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.